Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

483

цузе и Енглезе, али се ие може ни тврдити да Је ренесанс за Србе био без икаква значаја и кад је реч о правоедавним- Србима тога времена. За време ренесанса на западу су писци имитовали поезији Грка и Латина, зато се и у иашем приморју 16 века јавља дитерарни рад са карактеристикама талијанског ренесанса. И прве савршеније поетске имитације у нас јавигае се у делима Маруллћа, Менчетића и Држића. То ,је други литераран догађај после биограФИЈе Немањине од Саве. И у тој мало значајној поезији беше почетак другог периода наше писане књижевности. * * * Наша писана књижевност првога и другог периода имала је само индиректна утицаја на укус и дух простога света. То није било само у нас већ и у народа, у којих најезда турска није прекидала ток културе и образованости: свуда је писана литература доцкан почела утицати на живот простога света, Да дела писане књижевности и у Срба буду у неколико и непосредног значаја за иросту публику, т. ј. да писана садржина интересује прост свет као и усмена — у томе је скоро случајна заслуга калуђера реда Св. Фрање. Бојећи се да Срби католици по примеру Хрвата, Немаца и Маџара не буду присталице Л.утерова учења, ти калуђери у 16 веку живо предузеше популарисање католичке религиозне литературе у извесном облику народне усмене прозе и стиха (Верши Дивковића и других). Али како тај рад Фрањеваца беше тенденциозан, искључиво намењен за јаче одржање у религиозној нривржености — ваљада зато из тих популаризација не .јави се никакав већи и прави литерарни производ са неким новим обележјем и већим значајем за световно просвећење па макар само и Срба католика. Исто тако и наша световна литература у приморским градовима, све до у 18 веку, остаде онаква каква је била крајем 16 и иочетком 17 века т. ј. без особитог значаја за народно просвећење. А то значи да су Срби у првој половини 18 века имали — у извесном смислу — некакве три писане књижевности: 1) црквено-византиска за православне, 2) Фрањеваца и других католичких калуђера религиозна проза и верши, и 3) псевдокласично песништво Дубровчаиа и других примораца. И кад се томе дода да је и прост народ имао своју усмену књижевност, онда се тек може појмити како је у то доба, у питању књижевне просвете за народ, била врдо велика пометња, већа него икад дотле и после тога: један народ са четири различне литературе. Па кад се обазремо и на наше чемерне политичке ирилике прве половине 18 века, може се рећи да је тих деценија сриски народ преживљавао најкритичније тренутке после пропасти наших средње-вековних држава.