Prosvetni glasnik

470

иросвепш гласиик

има 28,6 "/о ко.је' обема рукама могу подједнако да раде, док је код људи та сразмера двапут мања. Надмоћност десне руке над левом зависи од развића деве половиие мозга, а и цела десна страна тела такође со служи левом иоловино.м мозга, а лева страна тела служи се десном. Но у неким случајевима може бити у томе и изузетка, те једна половина мозга може на се узети Функцију друге, кад је она атрофирана, и таква појава није ретка, а што је још најинтересантније ништа се не примећава у раду човеком. Многим Фактима утврђено је да деснорукост ннје закон природни. У своје време знаменити Биша тврдио је да све наше погрешке и недостаци долазе од тога, гато обе половине мозга пису подједнако развијене. То његово тврђење наука је одбацила, али се мора нризнати да и дан дањи наука још није начисто са свима Функцијама што их врши мозак. Навикавањем деце, још од раног детињствп, да обема рукама раде, ми ћемо тим самим регулисати и развнће обеју половина мозга, а то ће без сумње бити од великог утицаја како на душу тако и на тело. Неће бити без интереса да наведемо овде једну оргиналну молбу, за коју држе да јој је творац Франклин, а која је штампана у „Пантеонћ иностранон словесности" Каразмина (изд. 1818 г., ч. II). „Молба леве руке „Поштовани васнитачи деце, милостива господо! „Поклоните вашу пажњу мојој праведној молби; проучите овај мој бедни састав; опростите ме жестоке предрасуде, која ме је безаконим начином лишила свих нрава природних! „Нас две сестре смо се једног минута родпле и нас две смо међу собом слнчне као две капље воде, тако да апсолутно никакве разлике између нас двеју нема. Родитељи не гледају на то, него ме сасвим понижавају пред сестром. „Још од рођења мене су сасвим нанустили и ничему ме нису учили, а моју сестру васпитавају са пајвећом пажњом : уче је писати, цртати и свирати на разним инструментима. Ако случајно и ја каткад узмем перо, плајваз, иглу, одмах ми забрањују говорећи: ти си глуиа, ти не знаш ништа да радиги. Додуше сесгра и мене неки пут зовно у друштво, да јој понешто помогнем, али увек као просту помоћницу и слушкињу, а не даје ми никакав важап и самосталан посао. „Немојте мислити, милостива господо, да моја молба потиче нз какве зависти или славољубља; не, моја молба има сасвим други циљ. Нознато вам је да смо ја и моја сестра дужне да хранимо целу породицу. Алирецимо, господо, да моја сестра буде подвргнута операцији и да морадне да се осече, или да услед реуматизма или друге какве болести постане неспособна за рад, шта ће онда бити од наше породице? Зар се онда наши родитељи неће горко кајати, што су ме занемарили и о мом васпитању никаква рачуна нису водили. Кајања ће бити, али доцкан.