Prosvetni glasnik

наука и настава

475

дошла до нас взмењена, или су замењена апокрифским сиисима. којима је . дато њино име. К/осталом н једни и други, — а нама је стало до тога, да Д$о утврдимо — прави граматичари и коментатори, у својим радовима не губе никако из вида иримену, коју треба да добије њихово знање, корист, коју ће од н.их имати настава, васпитање и опште образовање. Па и сам недостатак у римском духу, његова скоро једино практичва тежња, његова мала 2- ^ преданост науци ради ње саме, морао Је код Римљана Филологију упутити тим правцем, може бити и више него што то тражи њено природно оиредељење. У сред њем ..беиаеа! једва може говорити о филологији у правом смислу. А што међутим видимо, да се у IX веку пречишћавају и умножавају текстови латинских нисаца; што се под Еарлом Великим ствара као неки први ренесанс, чему има.мо за то да захвалимо, ако не пажњи, коју је овај велики владалац иоклањар јавној насгави, а још и тој околности, што су љ\'ди ;?ј. -i ' " као Алкуин и Рабан М#р, да би расирострли светлост међу своје савременике, хтели да се врате на извор светлости, на класичке текстове ? Што је у другом царству било неких од најзнатнијих књижевних споменика грчкога генија, сам избор, који је из њих чињен, и радови, којима су они били предмет у византиско доба, схолије и глосе, у које су их заодели, све то довољно нотврђује оно итто ми знамо и иначе, то јест, да је интересовање, које им је указивано, било пре свега педагошко интересовање. Што су Хомер, СоФокле и Еурииид, што су Тукидид, Демостеп и Лукијан и даље живели, било је поглавито због тога, што је од њпх створен предмет за учење младежи, помоћно средство за познавање старога грчког језика и уЈопигге класичне старине. Што се тиче граматике у правом смислу, опа ннје више имала друге задаће, но да иослужи за настпву, тако рећи за основну наставу. Релесан с ,1т»> као што каже и само име, у ночетку био иокушај, да се оживи целокунно старо доба, њјговј , уметност, његова књижевност, његове науке, његова ФилосоФија, па и његове установе. Риенци је био савременик и пријатељ Петраркин. Али тако огромно тако мало ириродно предузеће није се могло одржати. Доцнија поколења у самој Италији, а још више други народи што нођоше за овим покретом, оставише се тежњ$, да се иретворе у Грке и Римљане, па се задовољише тиме, шго ће посгати ученицима ових необичних народа. Они су се старали, да из њихових творевина, а иоглавито из њихових књижевности, извуку елементе за оишту културу \Ј за образовање духова, па је то, почевпш од овога доба, доиста постало заједничкј ^ основ^сваком брижљивом васпитању код народа наше расе. Пе треба очекивати, да се још од ових првих времена нађу јасно обележенн ступњи, који су се мало по мало утврдили у класичној настави: најпре прицравна и оишта настава, па онда виша и специјална настава, којој је задаћа, да спреми наставнике за прву. Те две ствари морале су остати иомешане, јер је и зрелим људима као год и младежи ваљало из ове још мало познате старине црпсти елементе за ново васпитање. Још мање треба очекивати, да