Prosvetni glasnik

476

ПРООВЕТВИ гллсник

се види, како се јога од овога доба тачно разликују уметност и наука. Ово разликовање, које су још зарана утврдили велики грчви мислџоци, никада се није добро разумевало у Риму. 0#о се врло често још и у наше време врло рђаво разуме, па није могло бити јасно ни људима из доба ренесанса. Код хуманиста из нрвога доба историско изучавање старине било само средство; сврха им је била, да се угледају на старе, да пишу као они, да праве сгихове, као што су њихови. МеђуЈдим се морало на брзо опазити, да би бМо угледање могло бити само онда корисно, ако би се оснивало на тачнијем познавању примерака, на које се треба углпд.ии. Илп још боље, не испитујући много дубоко однос Јжмеђу нракти^н теориј^ они су по самој сили ствари били упућени, да се баве о једној као и о другој. Једна од најглавнијих тежња хуманиета из доба ренееанса, могло би се рећи страст, било је истраживање старих текстова и њихово умножавање, најпре нреписивањем а доцније штампањем. ПеЈрарка, Ноџио, Енох д'Асколи ј и многи други, окуражени богатим љубитељима, као што су били Еолучио и Николо Николи, претресали су ради тога манаетирске библиотеке; Свајнхајм и Панарц, Алд^Манучи, Џунтб. надметали су се у марљивости и умешности да од штампарије, која је недавно била пронађена, начине помоћно средство за добру ствар. Али није много прошло, па се опази, да се рукописи не слажу међу собом, или још да текстови у њииа на много места немају смисла или барем да им је смчсао таман, те га тешко може наћи већина читалаца. Отуда се за врло кратко време пеобично разви критика и тумачење текстова. Треба добро разумети, да се никада није потиуно престајало на том радити. Чак и у |редњем ку $еку неки калуђерид-мели нри преписивању добро да опазе, да ли је текст погрешан, па да га врло вешто поправе. Тако су они писци, који су доиста читагш, препуни глоса између редова и ио окрајцима, то јеет коментара ради објашњења. Али што је иређашњих векова чињено ретко, усамљено, постаде у ХУ веку стална практика, и у том су неки научници достигли право савршенство. Критика овога времена иије имала метод^?. Она је била само у нагађању и бђо 'р* нагађање можда' више покварило текстове но што их је ноправило. Међутим је врло знатно оно, што је учињено, да се они ноправе. Зачудили бисмо се, кад бисмо видели, шта би било од неких текстова, да им се одузму све поправке, које ночињу од Италијанца из ХУ века. А учешће у &5ом послу било је тако велико, поправке су се тако брзо пшриле од ексемплара до ексемнлара, да је већи део^ ~

се ови писци попра.вљачи обележавају једним именом: НаИ, што значи неки жалијански научењак из Х\ век^Тумачење је било мање развијено, и тако је остало и даље; скоро увек, колико је могуће одвојити једно од другог, критика је више но тумачење мамилг Филологе. Међутим ни тумачење није било

Је, на пример, при изучавању латинских песника скоро