Prosvetni glasnik

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ

635

Ово су иримери за употребу запете у релативнии реченицама, и то новађени само из оригиналних састављачевих чланака. Има их и у другим чланцима. Из овога се види: да се састављачи у релативним реченицама које почињу са који, а, е, држе немачке интериункције, противно Новаковићу (франц.). Али, ако релативна реченица почиње са што (= који, а, е), и ако реченица почиње са да. у главном одступају од ње и не употребљују запете испред „што" и „да"Ни у реченнцама са који, а. е, нема доследности, јер се на једном месту, у једној истој сложеној реченици, час пише час изоставља запета; и то: изоставља се баш онда где не би требало. На пр.: С десне (-тране, кад се уђе на вратаице, има иоиећа зграда_ у којој стоје кола, саонице, пдуг, радо, коса, виде и остале справе, којима се раде цољски посдови (стр. 99. — Нов чланак). Лред љом је мали врт_ у ком има: селена, повратдча, босиљка, чубра, мирођије, божјег дрвцета и ружице (стр. 98. — Ново). Сем последња два случаја, ово су све „иридевске" зависне реченице, и испред њих не пише се запета (Срп. Грам. Нов., стр. 366, § 773. б). И ако је најтеже писати заиету исиред релативних реченица, нарочито придевских, ипак је у томе ваљало бити консеквентан. То нас је једпно навело да се и на њих обазремо у овом параграфу. 44. „Е, е!" вели Љубисављев ,отап,,_ јесен нам иеће још дуго трајати. Још мало, па ће и она проћи и доћи ће нам зима." (Стр. 198. — Невен). „Ух! та, то ми баш није мило," уздахне Љубисав._ Ја бих волио да остане увек јесен!" У првом примеру, речи које се наводе, прекинуге су уметнутом реченицом „вели Љубисав," те је прву половину знака навода (т. ј. „) ваљало ставити и испред почетка продужења навођења (т. ј. испред „јесен"), као што је стављена на крају ("). С реченицом „Е, е!" свршена је мисао, те је иза „отац" требало ставити тачку, и после знака.(„) почети реч великим словом (т. ј. Јесен...), као што је урађено у идућој реченици (Још мало...). Овако је урађено у другом примеру (иза уметка тачка), али је продужење (Ја бих...) почето без првога дела знака навода (,). Сем тога, кад је у друго.ј реченици на крају стављен знак узвика (!), требало га је, доследности ради, ставити и у првој половини, на крају речи које се наводе (иза „мило"). Ово је на другим местима умесно изведено, што изгледа, ирема обичном писању данашњем, више особењачки: „Ада је то штета!" уздахне Љубисав. „Ала, кад би ногло бити, ла да остане увек пролеће." (»Четири годишња времена/ 196. — Невен). »Још како! = одговори му Љубисав. »И веруј ми, оче ја бих баш волио, кад би нам увек лето било" (Љ., 197). — Овде је, по овој придици, случајна омашка да иа крају првога деда навођења (иза »како!" 1 ) нема свршетка знака навода («). Мислим да је случајна грешка (знак навода без првога дела („) и у овом примеру: