Prosvetni glasnik

37*

РАДЊА ГЛАВНОГ ПРООВЕТНОГ САВЕТА

•551

историјом Неиачке, пошто је Чешка и инате била КигГигз(;еп(:ит за царсгво лемачко. У уџбенику за Средњи Век, ире но што се ггређе на Сеобу Народа. иотребио је учиинти неке чапомене у опште о ричском царсгву, његовол друштвеном уређењу и "..ултурном стању. Држим да је иогрешно што се у овом уџбенику најпре говори о Словенпма, па тек после о Номцима, који се на исгоријској нозорници јављају много ире од Словена н радом својни иза•зивају над Западног римског царсгва. 0 Словенима се говори доста, а.ш расилинуго и с домишљањзм. Кад је реч о Сеоби НародЗ, требало је нарочито поменутн кпкве су измене наступиле у државном и друштвеном уређењу, пошго су Германцн завладали римским провинцијама. Зрнић, но немачким уџбеницима, у Средњи Век рачуна време од Сеобе Народа до ночетка РеФормације (1517) и дели га на 3 периода. Средњи Век је од особитог зиачаја са своје нове организације државне и друпгтвене, нлн тако званог феудализма. У овоме је уџбенику дат главни нанрг тога уређења, али је внше говорено о властелинству, а врло мало о грађанском н сељачком сталежу и његовом тешком положају. 0 Византији говори се доста и иомињу се скоро сви њени владари, ■али моћ традиције и институција овога царства нигде није јаче нстакнута. Цркви, као једноме од најмоћнијих чинилаца у историји Средњега Века, није ноклоњено довољно иажње. Не види се иостепени развитак цркве, узроци њеном напредовању и мене кроз које је пролазила. Услед тога ученик ће тешко разумети ону борбу између духовне и световие власти, борбу која се протезала кроз неколико векова. Не знам за што се у §. 188. говори само о Виклифу и то сасвим засебно. Мени се чини да би много боље било, да је писац у пеколико одељака дао преглед опадања црквене власти, говорећи лри том о папи Бони .Фацију VIII, ВиклиФу, Шизми, Хусу, Косничком и Базелском Сабору, Савонароли и т д. Ово би било прегледније, а боље би одговарало и III. периоду овога уџбеника. Крсташки су ратовн, као што и треба, изложени засебио као догађаји међумародног значаја. Лено је, и ако мало оншпрније, израђен одељак о .Арабљанииа и њиховом царству. Према политичком делу из историје балканских народа културни је део слабо заступљон. Ово нарочито важи за српску историју чији културни део, како је овде приказан, ни мало не одговара политичком. Неколике умесне лаиомене на политички део српске историје писцу је учинио Јов. Радоњић у Летопису за 1903. 0 византиској култури требало је штогод више рећи, кад се зна да је цслокуина наша средњевековна кулгура, као и бугарска и руска, имала свој извор у Византији. Кад је реч о византиском стилу (стр. 146). требало је помзнути даје тај стил код Руса у нечем измењен, јер су кубета више извучена (као главнца лука), а ту је требало рећи да се из тога стила (визангиског) развпо н маварски са карактеристичним источњачким украсила. Са византиског стила -Зриић прелазп на готски, а никако не помпње романски стил, који се развио из римских грађевинских облика и био у употреби од 10—13 века (Саборне Цркве у Мајнцу, Шпајеру, Бамбергу и т. д.) Нало ми је у очи да иисац почетак стогодишњег рата, ио некил немачким уџбеницима, ставља у 1339. годину, а у свима Француским уџбеницима и делима стоји да је тај рат трајао од 1337 —1453.