Prosvetni glasnik

149

шга он тек да реши. Ми ћемо моћи сад бити и слободнији при изрицању свога суда, јер смемо додирнути и то питање, тсо.је ће Главни Просветни Савет мало иосле ставити на дневни ред. * Пада у очи да смо ми веома богати са уџбенидима у народним пшолама, кад пх само за Земљопис и- Историју мало пре набројасмо 17! И баш за то је оправдано да се запитамо: како се употребљавају ови уџбениди и каква је вредност од тога? —• Можда по неки учитељ задаје поједине лекције из уџбенпка, а ученици то уче и онда их учитељ слишава нлп и старији ученици слишавају млађе другове. Да се тако ради данас, то нико не би нризнао, то ни ми не би хтели да верујемо. Тако су раднли стари учитељи, док је још била стара школа. Данас се тражи да ученицн све што уче, непосредно носматрају, да само испитују и теку искуство, да се уз придомоћ наставних средстава упознају и памте што се наставним програмима тражи. Према овоме учитељи нису иосредници већ помагачи да ученици савладају што се од њих очекује или што им треба. За овакав рад не тражи се да ученици уче из уџбеника, већ да наставници иравилно раде у школи, а у духу захтева данашње дидактике, које морају познавати. Према овоме излази да су уџбеници у основним школама непотребни. И онда је питање: на што се они ипак пишу? Понеки иисци прегледаних уџбеника деле несумњиво и сами ово наше мишљење, па с тога нстичу као да овп њихови састави и нису никакви уџбеници, већ једино једно наставно средство, које се бар донекле доже правдати и зову их „Атласи" м. Земљописи, ма да је педагошки правилно да и „атласе" ученици израђују, разуме се, уз ириномоћ и под руковођењем наставника. Пријатељи уџбеника, који су у начелу протнву њих, могли би их иравдати једино још на овај начин: „нека ученици имају књигу па да и прочитају оно, што се у школи радило," или: „у неподељеној школи не може учитољ све да уради у настави како треба, већ ио нешто мора да захтева да ученици и сами код куће прочитају." Ну, ниједно се ово не може нримити као оправдано, јер ако се у настави радило иравилно, онда ученици имају сами своје подсетнике, па им и не треба да читају уџбенике. А што се тиче оног другог тврђења, које се често чује, на то ми одговарамо кратко: у школи учитељ мора да уради све како треба. и не сме ништа тражити од ученика да сами уче из уџбеника. Ко иротивно овом нашем уверењу хоће да ради, тај је преостатак из старе школе или човек који не познаје или неће да зна оно, што данашња дидактика од њега с правом захтева, ако хоће да је у истини васпитач и учитељ. Још би се могло и то с разлогом бранити и правдати да ученици у осн. школама имају у рукама земљописе или атласе и псторије Срба, али у којима ће они наћн више о појединим предметима него што су чули и видели у школи на часовнма. Такве школске књиге за ђаке онравдане су и са гледишта данашње дидактике. Како њих треба удеентп, на којој основици да се израде, у ком обиму и т. д. — није наша дужност да овде излажемо. Главно је да у том нравцу и на тој основицп нису израђени ови уџбеници, које смо ми прегледали. На њнма свуда пише: по програму, по новом програму, што ће рећи, да је у њима изложено све што се и како се програмом тражи. Изузетак од овога чини Земљонисна Читапка од Мих. Станојевића, која тражи већу слободу и као /^уги иут како н шта да се даје ученидима на читање за земљонис. С тога ми не можемо нредложити да се ма којн