Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

205

огдедаду. Дете Прајерово, којо је у 6 месецу видело у огледалу очеву сдику, посматрадоју је пажљиво, па се за тим окрете оцу, као да је хтедо да упореди сдику са оригинадом. Тидеман прича о своме детету, да се оно већ у 5 месецу с негодовањем окретадо од дица у црном одеду, а три месеца доцније, оно је показивало јасне знаке накдоности према познатим дицима. Дете, што га је Куиње иосматрао, познадо је своју мајку, кад му је бидо два месеца, гдедадо ју је пажљиво и смешидо се на њу; непознатим дицима пак не хтеде нрећи на руке. У остадом, сви смо виђади, како деца могу доста рано да раздикују дица, да се сећају Физиономија. То је могућно усдед постанка престава вида, које изазову у памћењу сдике дотичних дица. Ове духовне сдике су доста јаене и тачне, у толико' јасније, у кодико се већма, развија у деце и пажња, које такођер има важну удогу у развитку вида у деце. Сем тога утичу на усавршење вида и радозналост, дивљење, симпатија и разни природни нагони. Дете, које је с почетка гдедадо аутоматски, нејасно, тупо, доцније гдедаумно, интедигентно; оно посматра, његов поглед поетаје под утицајем психичких чинидаца мио и деп. Видљиви свет преставља се мадој деци најпре као равна сдика, у којој нема дубина, нити разних растојања. Тек дугим радом, искуством, дете је у могућности да преетави себи свет тедесних предмета, њихов рељеФ, њихове раздичите даљине. Питање о опажању простора и даљина помоћу чуда вида, једно је од најспорнијих питања. На једној су страни нативисте (Ми11ег, Негш§, ШгаисћТикж), који тврде да је онажање треће димензије теда и даљине урођено човеку, као што је то сдучај у мдадунаца животињских, да је при рођењу готов мехапизам вида, да је наслеђен. На другој су страни емпиристе, чији је вођ Хедмходц, који тврде напротив, да је опажање простора тековина искуства, успех поступног придагођивања чуда вида. Нативистама може се само то признати, да покрети очију донекле доприноее опажању простора; тако исто да осећање напора при конвергенцији очију, која је тим већа што су предмети бдижи, даје донекде неодређену преставу о даљини. Ну опажања на мадој деци и на опорисаним сдепцима доказу.ју, да су у већем праву емпиристе, који тврде да опажање нростора није непосредно дато детету. Врдо је дасно запазити, да се деца варају у оцени даљине предмета. Прајер је забедежио ведики број свакодневних опажања, из којих јасно издази, да природа није собом дала детету ову снособност. Четвртога месеца по рођењу, његово дете је пружало руке, да би дохватило предмете, који су биди удаљени за двогубу дужину његових руку. Кад му је било годину дана, оно пружаше руке за лампом у жедезничким кодима. У 22. месецу пружадо је оно руке са прозора другога боја за својим оцем, који је био у врту. . Кад би умедо говорити, дете би нам рекло, да пружа руке за предметима стога, што држи да их може дохватити; оно уме да раз-