Prosvetni glasnik

19*

РАДЊА ГЛАВНОГ Д 1'ОСВЕТИОГ САВЕТА

277

леда уметност, и да у њој треба да је заиста све уметнички, а не механично. Наравно, да би у такву књигу морао ући и дридичан број иесама за деду, а ндкако се не би смеле заборавити ни наше црввене мање ствари. Према свему овоме дгго сам горе рекао о дгколи девања за I разр. ср. школа од Јов. Ђ. Мирковића, остаје да се похвади добра воља г. Мирковићева за рад, али његово дело не може да послужи нити наставницима, као какво упутство у раду, нити ђацима као ручна књига. Овај реФерат подносим тек сада с тога што мд је г. Божа Јоксимовић дело г. Мирковићево дао тек пре 15 дана. НЗ. Дело г. Мирковићево вратио сам г. Б. Јоксимовићу натраг. 24. новембра 1904. год. Београд. С иоштовањем Петар Ј. Кретић, учитељ муз. у I београдској гимназији Према овим реФератима г.г. реФерената Савет је одлучио: да се ова књига не може употребљавати као уџбеник у средњим шкодама. Г.г. Божидару Јоксимовићу и Петру Ј. Крстићу, у име хонорара за реФеровање о овој књизи, одређено .је по двадесет (20) динара. VIII Прочитани су ре#ерати г.г. Милутина К. Драгутиновића н Михаила Сретеновића о књизи : „Грљанско ђачко позориште Хајдук Вељко", К0 ЈУ Ј е У рукопису поднео г. Вук. Поповић, учител. из Грљана, и модио да се ова његова књига откуии и употреби за ђачке књижнице и за поклањање ученидима народних школа о годишњим испитима. РеФерат г. Милутина К. Драгутиновића гласи: Г,лавг , ">м Просветном Савету Разгледао сам рукопис „Грљанско ђачко иозориште Хајдук Вељко", књигу за децу, коју је „прдбрао и удесио" г. Вукашии Поповић, учитељ. Већ по самом предговору види се, да састављач ове књиге нема тачне појмове о ствари, којој се тако одано посвећује. Оснивати ђачко 1шзориште од ученика основних школа, да одатле изиђе омладинско лозориште — то је предузеће (да се најблаже изразим) сасвим непромишљено. Нити малишани основци могу бити природни у приказивању старих царева и јунака српских (а то су предмети ових драматских слика), нити од те деце могу и морају постати добри омладинци — дилетанти. Пишчева заузимљивост за ово предузеће даје нам много стварних доказа, да цео овај рад његов не вреди, и ако „родитељи радо гледају своју децу намаскирану, нарочито ако представљају каквог српског јунака" ; и ако је то ђачко позориште „држало концерте" у два већа места источне Србије; и ако је и један школски надзорник подржавао иисца у овом раду. — Треба само погледати Фотогра ®ске слике, тачно израђене, које верно приказују многе нризоре тога ђачког позоришта, па да се види сва неприродност, сва нелепота целога овога предузећа. Ни лакој машти детињој не може онај нарогушени малишан, обучен као додола, изазвати слику силнога судтана, нити они весели дечаци, страшно нагрђени, слику Мићунова подушја. Тако је готово са свима призорима. А завршни призор из Змајеве песме Гусларова