Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

549

да тај гдагол ни.је сложеница од ђгесћеп, пошто се он у најстарије време, ио правиду о изведеним. глаголима, мења само по сдабој промени. Како је он међутим својим значењем осуђен на ређу употребу, то се у току времена изгубила свест о томе да се он као изведен глагод мења по сдабој промени, и од 1б-ог века почињу се спорадично јављати и обдиди по јакој промени. Ти облици спадају, наравно, у изузетке и ограничени су на врдо мади број примера. 8ап<1ег8, на кога се позива г. Предић, задовољава се, као практичаи граматичар, само напоменом да ти обдицп нису пасћаћтепзиег!, ади Раа1 и Неупе — и ако као лингвисте у правом смисду речи имају широке погдеде о томе шта је у језику „правидно" а шта ,погрешно" — назива.ју јаку промену овога гдагола директно ,сИе 1а1зсће Ропи," а Шћпаппз се не устеже да у својој школској граматици (стр. 75) каже како се глагол га^ећгесћеп мења увек по слабој промени. IV Замерајући г. Нредићу што је казао да глагол дагеп долази од даг, г. Малина вели (стр. 596): „С придевом §аг нема тај глагол никаква посла. Основа у глагола даћгеп (§агеп) није секундарна, јер није изведена од §аг, већ је примарна (индоевропски корен јаз). У старом немачком језику гласио је тај глагол §езап и језап, у средњем немачком језику 1 §егеп и језеп. [По гласовном закону замењује у аћ<1. ј испред еи1 глас §; а граматичком разменом (§гаттаНзсћег \Уесћзе1) постаје од з глас г] а . — Овде ствар ни из далека није тако нроста као што г. Малини изгледа. Пре свега г. Малина каже да „по гласовном закону замењује у аћ<1. ј испредеи 1 глас §," ауреченици пре тога вели да је глагол &агеп етаром немачком језику" (дакле аћс1. = аКћосћс1еи1зсћ) гласио б/езап и језап, и да јекасније у средњем периоду гласио и ^егеп и језеп. Како се то слаже ? Ако одиста постоји за сгари период гласовни закон, по коме ј испред е и г замењује глас д , од куда онда код тога глагола испред е и д и ј (§езап и језап), и то не само у старом већ и у средњем периоду? И даље: ако граматичком разменом (§глттаИзсћег \Уесћзе1) постаје од 8 глас г, од куда у средњем периоду и г и з, и §егеп и језеп. Али баш и да није тих противречности, те се ствари очевидно, не могу тако сумарно објаснити, ако су т. ј. у опште и могу потпуно објаснити. Стоји Фактда се у старом високонемачком врло често пише § место ј, и то нарочито у почетку речи испред е и 1 (ређе испред других самогласника). Нема сумње да је д, које у таквом случају стоји место ј, увећини случајева само ортографски знак, и да га према томе треба читати као ј; у старом високонемачком за глас ј нема

1 Г. Мадина иреводи тШеШосМеиЈвсћ са „средњи немачки"; то није умесно, јер се иод средњим номачким (или средњенемачким) може разумети пиИеМеиЈвсћ. а то је опет сасвим нешто друго. Види о томе стр. 431, ир. 2. просветни г.1асник, I. књ. 5. св., 1905. 37