Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

469

да не излази. Али оно није хтело да сдуша мајку, него је непрестано излазило, па је још почело да се бави по .швади и да бира траву. Тако му се пролазило много пута. Али једнога дана туда .је један ловад ловио и у трави јеленче спазио. Одмах се стрелом бацио и јеленче погодио посред срца. А шта је то стрела? — Јеленче побегне у шуму и стаде да јауче од бола. Мајка му чује, па се уплаши и -стане га питати, колика мује рана. А јеленче јој рече: „Не питај ме већ ме умори!,.. Бог нека момче (а то је ловца) убије, кад му не знам другог судије! Зашто ме тако ранило, кад му нисам ништа скривило? Срцу ћу наћи ја лека, ал' остаће рана до века." — Не зна се, је ли се то јеленче излечило и је ли остало живо... Али је један човек. који је то гледао, спевао песму о томе, те да је деца певају и да се уче да слушају своје родитеље и своју мајку. Ево, како каже та песма: — — — (и казати је целу речима). Слушајте, још једанпут!... Сад да видите како се иева. (Отпевати лагано и лепо сву). — Хајдете сад и ви, али где год не знате добро, а ви полако!... „Моје село" — Ми сви волимо оно место где смо се родили; и ма куд да одемо после кад порастемо ми га се сећамо с радошћу. А ко се роди и одрасте на селу, он га воли још више. — Један је човек толико волео своје село, да му је спевао песму. У тој несми својој он каже: „За гором је село, Ту се српски дише, Сриски збори, нише То ми омилело. Мило моје село, Буди ми весело!" — Зашто вели: „За гором је село?" — Зашто вели, да се у њему „сриски дише ?" — То је зато, што тамо нема друге вере, других народа и другога збора; него су само Срби и све је српско. Српски се, вели, и збори и пише, а он то воли. Зато и каже: ^Жило моје село, буди ми весело!" Онда каже: „Ред је душа туна; Врти пуни воћа; У дому чистоћа Срца су нам пуна. Мило моје село, Буди мп весело!"