Prosvetni glasnik

боо

нека нам створи једнодушну Француску." Мн, међутим, не мислимо да треба да се укине настава сувремене историје: треба се само ограничити на излагање утврђених и неоспорних Факата, далеко од сваког појединачног мишљења. II. — Ако сувремена историја, кад се дигне до полититее доктрине, постаје неопходно увредљива, она то постаје зато што се неизбежно занима личностима и еачињава, једном речи, серију дичности." На против, чиста теорија, коју излаже какав фиаософ , нема ничега увредљивог за оне који имају супротна убеђења, зато што су идеје битно безличне. Да ли би сте ви могли поридати, на пример, и кад бисте биди монархист, да не постоји теорија о републиканској управи, и, кад би сте били републиканад, да ли би сте могли порицати да не постоји теорија о монархиској владавини ? Између ове две теорије остављен вам је слободан избор, али, добро је, да би ваш избор био ј шзуман и истински слободан, да их познајете. Како би, дакле, какав млад човек, како би отац породице, ма каква била њихова мишљења, могли сматрати за рђаво да један проФесор излаже, на са свим философски начин, правна начела разних облика владавине, користи које сваки од њих представља, опасности које су му својствене, средства која се могу употребити да се добију користи и избегну опасности? То су проблеми чисге науке. Пошто постоји владавина демократског облика, јасно је да она има да испуни извесне услове. Узевши у обзир тај Факат, да је у Француској данас републикански систем управе, јасно је да сваки човек разуман и одан својој земљи, треба да познаје начела тога система унраве: непрестано се захтева да се изврши његова ревизија, а он се чак и не познаје. Што имамо два дома, а не само један, без сумње има какав теориски разлог, добар или рђав, у прилог тога система, и тај је разлог одржао превагу. Што Иредседник Републике, неком врстом права уеГо, које му устав даје (и чије постојање није никоме код нас познато), што може да обустави објашњивање каквог закона који му изгледа опасан, и да примора парламенат на понован претрес, на поновно гласање, то је без сумње због тога што се хтело ставити на чело Државе нешто друго, а не цредседник без власти и веома понизан слуга законодавних тела. Предпоставите чак да проФесор ФилосоФИЈе открије своје политичко убеђење, нико од ученика не може да се осети због тога увређен; нема ничега увредљивог за вас што сам ја републиканац или монархист. Оно што је увредљиво, то је причати „историју" републике, износећи све републиканце као будале и разбојнике, или „историју" монархије, представљајући монархисте тиранима или издајицама отаџбине. Следствено, ничега јаловијег од већине политичко-историских дискусија. Духови се у томе не могу сложити нити о људима, нити о стварима. нити о току догађаја, нити о поуци која из тога произ-