Prosvetni glasnik

НДУВА И ИАСХАВ а

509

Требадо би такође, по нашем мишљењу, вратити се активним методима, који су примењеиа естетика, док су, међутим, пасивни ме■тоди само ново преоптерећивање памћења. Шетње кроз књижевности, а нарочито кроз историју књижевности никако нас не уче мишљењу, састављању, писању. Ставимо неро у рукз каквом младићу, као кичиду међу прсте будућем сликару, и гледајмо шта ће он сам урадити. Рђав товор, рђаве стихове; шта мари? тај говор и ти стихови биће бољи за њега чак од Цидеронових и Хорадијевих сгихова, јер ће се он на њима вежбати. Узалуд ћете десет пута прочитати СаШгпагГа и Агз роеИса, имаћете мање успеха него да сте написади латинске говоре пуне барбаризама и песничка дела са сакатим латинским стиховима. Ако сте нашли сами, овде или онде, придичан аргуменат или у стиховима истинску слику, тачан епитет, готово хармоничан полу-стих, ваш састав, на који ће философи и хемичари едегнуги раменима, значи ће ипак, за вас постигнут резултат и естегички напредак. Како, на крају крајева, ви доцније нећете бити ни латински говорник ни латински песник, не треба се сувише бринуги због содецизама, ако сте јчиниди оно што сте могди. да их избегнете. Пошто смо сагдасни у томе да дух треба да буде оруђе, не „радња са антикитетима", ојачајмо вежбањем то оруђе. Цода историја Француске књижевности пре ХУН-ог века, којом се кљукају наши књижевници, не вреди једног ма каквог нричања, у коме би се дете, не мучећи се око средњевековних Фабдио и Сатир Менипеа, усиљавадо да да везе и облика својим идејама, ма како оне сиротне биле. Младић, који правилно пише Француски и латински, нема потребе да познаје до ситница основе наше књижевности; он ради нешто боље од тога да учи њену историју, он је наставља својим малим прилогом у својој личности, и постаје живи прстен класичне традиције. То више вреди но познавати Петра Л.ероа, Жијо-а, Еретјена, БапФа и Жодела. Г. Бреал показује жаљење што Француски Универзитет, када изгледа да негује латинеки и грчки, у ствари обраћа пажњу Фрзнцуском језику; што, у борби са текстом препуним интепција и Финеса, Универзитет нарочито види средетво да се ученик нримора да прегледно пређе све изворе Француског језика; што предузима да у латинском стиху, због тешкоће места, обрне мисао на хиљаду начина, „да развије код ученика вештину стила и гипкост израза"; што се, у латинском говору, пошто су правила о композицији исга као за Француски говор, што се обраћа једном страном језику, „да заузда искушење према брзом писању и да се пусти да иде ка импровизацији". Признајомо да, што ее нас тиче, предпостављамо ове књижевне резултате, који су у исто време интедектуадни резултати, филодојнким резултатима, према којима Г. Бреал, подражавајући Немцима, показује толико накдоности. Не замењујмо књижевност и уметносг ученошћу.