Prosvetni glasnik

510

11РОСВЕХ1Ш ГЛАСНИК

Латински и грчки језик треба да остану оруђа народног духа у местода буду подигнути на степен „циљева самих за себе", предмета које треба познати само зато да се иознаду. Кад би кдасичка настава бида само једно знање више, које треба стећи, требадо би је одмах жртвовати на корист толиких других научних предмета који све то више расту; ади, ми смо то видеди, истина је да латинска настава треба да буде Француска настава, култура Фраицуског духа и Француске књижевности помоћу језика из кога је поникао наш језик. У Америци, вели Гијо, у место да се излаже радља какве парне машине, детету се даје један њен модед у маломе: ,оно тада треба да растави све дедове, да их наново састави, да оно само створи понова машину. После тога оно је познаје". Овај рад по нашем мишљењу, има свој еквиваденат у писменом преводу ведпких књижевних деда г у версији и задатку, са том разликом што се овде тиче моралних а не материалних ствари. Превод је нешто више но „настава изгледом% он је настава радњом. Ми смо набавили најгоре копије датинске версије, латинског говора, латинских стихова, — оне копије које су очајање наставника и које постају аргуменат за непријатеље датинских студија. Ех депо, читајте их без оних педантних предрасуда по којима су барбаризми и содецизми основни грехови раг ехсеИепсе; оставите се осуде у језичним погрешкама, посматрајте само са педагошког и естетичког гдедишта: признаћете да и најнеправиднији од тих задатака садрже ипак извесне појединости које сведоче о интелектуадиом напору, по неки пут чак о извесном укусу. Тај сам Факт што се проведе по пет минута на каквом Вергилијевом стиху, да се покуша да се разуме и да се преведе, повлачи за собом естетички напредак. Љапк ођзсип бо1а вић пос1е рег итђгат. Ових седам речи стављају ученике пред сдику коју треба репродуковати; један ставља: „Они иђаху напред мрачном ноћи сами"; други: „Они нђаху, мрачни, под усамљеном ноћи"; трећи: „Они иђаху у мрак под усамљеном ноћи, — они иђаху у мраку и самоћи ноћу;. они нђаху увијени сенком под усамљеном ноћи; они иђаху, иокривени сенком, под усамљеном ноћи, кроз помрчину". Сви су извршиди прилично уметнички рад; сви су били приморани да учврсте своју пажњу на један ноћни пејзаж просте депоте, коју је лако бидо разумети, на једну маду слику коју су имади тако рећи да копирају Баш и кад би остатак превода био дуг несмисао, ових седам речи које су се разумеле, и више или мање рђаво преведе, пробудиле су осећање лепога. Ех, осећање лепога, ето то је оно што чини човека достојним овога имена: све што може развити ово осећање има дакде вигае важности него ди ово или оно одређено понављање литературе, историје или чак научних Факата. Више је стало човечанству, а и самој индивидуи г да има душу пријатељицу лепога, него ли да зна Филологију иди