Prosvetni glasnik

400

ЈТРОСВЕТНИ ГЛЛСИИЕ

забачоне шкоде, изгубивши свако људско достојанство, у непрекидној бризи, да се угоди светским и духовним вдастима, у вечитој борби с глађу и нуждом, нису биле ни у чему ерећније од бедних наставника средњевековне школе. Па опет и у тако тегаким временима нашло се је људи, који су размишљали о потребама школиним, и који су радили на увођењу преко потребних реФорама у школско уређење. У Немачкој су такви људи били Андреје и Шуп. Андреје је указивао на важност изучавања %>еалних нредмета (сам се он живо ингересовао за математику) п захтевао је очигледност у предавању. Он је сматрао као општу болеет школину у то доба Факт, што се у њима више веровало уву, него оку. Шуп се тужи на то, што се у школама учи много шта, што је савршено бескорисно. Обојица су, нарочито последњи, бранили право немачкога језика. Такво реалистички-утилитарно гледиште понпкло је много раније и показало се знатно снажније, но у Немачкој, — у Француској и Енглеској. У Француској је ирви представник тога правца био још Рабле (рођ. 1495.). У своме „Гаргантуи" Рабле исмева васпитање, које су давали духовници и које се сводило на то, да су Гаргантуу терали да сваки дан одстоји по неколико служби и да на путу из цркве очита најмање 16 пута Ра^ег поз^ег (Оче наш). Отац Гаргантуин, Грангусије, видећи, да му син у рукама богослова никако не напредује, даје га на васпитање Понократу. Под надзором Понократа, Гаргантуа изучава класичне писце, бави се геометријом, астрономијом, певањем, свирањем на разним справама, живописом, скултуром, а такође се упознаје и с природом: у време шетње посматра склоп неба, дрвеће и бпље, прави хербаре. Уиознаје се он и са животом: одилази у радионице и заводе, на друштвене свечаности, слуша чувене беседнике и проповеднико, Попократ не заборавља ни телесне вежбе, у којима се највећа пажња поклања играма на чистом ваздуху. Тако Гаргантуа добија свестрано васпитање. Он одрасте здрав и физички и духовно. Његова се мисао бавила постојано здравим пословима, који су се показали врло иодесни за развиће њене самосталности. Још бољи утисак но списи Раблеови учинили су „Опити" Жонтења. И он је био красноречив заштитник неопходне потребе развића самосталнога мишљења, ноборник за реални карактер васпитања! У 25. глави своје 1. књиге, која је изашла 1580. г., он се обара на иедантизам, на мртво знање, које пуни само памћење, а оставља разум без посла; на знање, које се црпе само из књига, а које не познаје живот, нити њему служи. Све се своди у школн, — вели он, — на примање туђих мишљења, на познавање речи из Цицерона,, Платона и Аристотела и на потпуно одсуство својих сопствених мисли, на савршено папагајство. И с тога, што је у време Монтења цветало такво „знање", које