Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

401

је у човеку убијало личност, није ни чудо, што он гледа г.кептички на знање; оно слаби људе, вели он. Исто, као и Рабле, Монтењ је — присталица васпитања помоћу хтвернера, васпитача (стварне савете о васпитању даје он у 26. глави). Школа, затворена школа, не може дати потребно васпитање с тога, што се у њу скупља сувише много деде. Ту их неизбежно васпитају све подједнако, тада када се свако дете мора васпигати саобразно са својом индивидуалношћу. Не могу добро васпитати децу ни сами родитељи, стога, што су они обично пристрасни и попустљиви према својој деци. Бавећи се умним развићем свога васпитаника, гувернер се пре свега мора постарати, да га научи мисдити самостално. Задаћа васпитања не састоји се у томе, да се детету сипају у уши све новија знања и да се затим тражи, да оно понови све, што је чуло, већ у томе, да се да могућност њему самоме, да оно покуша, да оно избере. Не треба непрекидно деци давати тон, непрекидно им говорити. Ваља их саслушавати, да.ти им прилике, да искажу, да се изговоре. Монтењ даје међу наставним предметима првенство филозофији и осуђује уобичајени, у то време, занос за предавањем беседништва у школи, сматрајући да је смешна и детињаста нотера за китњастим Фразама, у којима се скрива убога садржина У вези с тим он даје своје мишљење и о предавању датинскога и грчкога језика. Несумњиво је то, да се може много лепога и великога добити при учењу тих језика, али се то све добија сувише скупо. Најважнија је ствар: матерњи језикијезик суседа, с којима постоје најживљи односи. Дабисејезик добро изучио, ваља га непрекидно слушати. Ири том се Монтењ ослања на своје властито искуство. У првим својим годинама он је сдушао латински језик. Латински су говорили с њиме не само његов васпитач, него и родитељи и слуге. А потом је, још у седмој години, читао Овидијеве „МетаморФозе" и врло рано све појете. У игри је научио и грчки језик. Таквим природним методом, путем разговора, морају се учити сви уопште језици. Али је важније од знања језика, познавање људи и света уопште. У деци треба створити жеђ за запиткивањем о свему. Да би се познали људи, потребно је, пре свега, што више бити у њиховој средини. У већој су мери корисна за то путовања, која помажу, да се у исто време изуче практички и туђи језици. Потребно је упознати и људе из прошлости, због чега је нужно учити историју, и дедом биограФије великих људи (где нарочито препоручује Плутарха), Не сме се заборављати ни физичко развиће: игре и телесне вежбе морају бити уопште важан део васпитања. Тело се мора развијати исто тако, као и душа с тога, што је циљ васпитања свестрано, а не једнострано развиће човеково: „се п'ев1 раа ипе ате, се п' ез1 раз ип согра просветни гдасник, II. књ. св., 4. 1905. 27