Prosvetni glasnik

568

ИРОСВЕТНН ГЛАСНИК

она заборавља руке, а сувишним и штурим знањем убија дух и дави тело! Као да спрема омладину да се корењем храни и лишћем одева, или да седи скрштених руку и очекује ману с неба, иди, што је још горе, да живи о туђом зно.ју, о туђој памети и умошности!... 0, бедна л.и је и овака Педагогија и бедни ди су и оваки васпитаници њени! Они не би потпомагади кудтурни развитак човечански. нити би повећавади срећу ни своју личну, индивидуалну, ни општу, друштвену, човечанску, него би је, напротив, смањивади. Но на срећу, то није остадо незапажено. Модерна Педагогија увидеда је ову празнину, ову непотпуност, ову аномадију, овај недостатак у васпитавању омладине, па је почела тражита срества и начина, како да га попуни. И ако не теориски, оно се увидело практички: да је огромиа штета, гито ми за све време младачкога развитка и школовања не вежбамо руке дечје аисолутно ни у каквом раду корисном за живот, ни у каквом ручном раду уоаште, где> 5и се вежбало и око у посматрању и премеравању и мишљење у комбиновању, него се све свело на тежак, апстрактан и у многоме некористан умни рад. Зато су деца узета у радионице, да израђују разне ствари од круте хартије и дрвета а доцније и од метада. Ресудтати ових првих покушаја ноказали су, да се деца необично радо баве овим радовима и да они иотиомажу и тело у развитку његову и освежавају душу за њене радове. А у умешности у појединим ручним радовима она дотерају често до савршенства. Ово је појачадо важност и остадим вештинама у шкоди и све то, поред тедесног, умног, моралног, есгетичног и религиског васпитања, изнесе нову врсту васпитања, тако звано уметничко иди техничко васаитапе. И данас се оно сматра као нераздвојни саставни део васиитања културнога или модернога човечанства и његове омладине. Вештине су добиле више значаја у школи а тако названи Ручни Рад се све више уводи у школу као обавезан предмет у свима културним државама. Шведска и Норвешка и Француска предњачиле су у овоме. У почетку беше само борбе око тога: шта деца да раде. Једни су тражиди оно, што треба за живот. Ади ту не беше поступности. С тога други, без обзира на корист у животу, створише и овде праву геометриску поступност. (Први се звао иривредни а други филозофски правац). Но у овоме другом не беше никаква интереса за децу. С тога је наступио компромис измеђ ова два правца и јавио се трећи иедагогики, који је ова два ујединио. Он је од оба два узео оно што је добро, а избацио оно што у њима. није добро. Из првога узео је занимљивост, бирајући за рад оно што има иримене у животу, а из другога само начедо поступности, да се у бирању модела или ствари за израду иде од најдакшега све тежему. И тако данас без борбе и спора све више осваја овај иредмет земљиште у свему образованом свету, па се почиње уводити и у друге шкоде сем народних као и на саме универзитете.