Prosvetni glasnik

НАУЕА И НАСТЛНА

595

се довољно осдободити своје сиециалне науке, да обухвати философски хоризонат различних наука? Да ли ће се проФесор исторнје, пошто је свршио падеограФију, епиграФију, Фидологију, да ли ће се подићи, на један мах, изнад ситних Факата и ситних дата, да ди ће скромно оставити на страну своју ерудицију тако скупо стечену, да ди ће се винути да примети цедино, да начини од историје струку у исто време тачну, фидософску , морадну и грађанску? Да ди је сигурно да ће какав мдад проФесор граматике, пошто је израдио много тема, превода, стихова и објашњења, када га једном министарски указ нренесе пред децу иди мдадиће, да ди ће умети на један пут заинтерееовати их, депотама декдинације и коњугације, датинске и грчке теме, да ће он умети руковати тим младим духовима, да ће он знати, и не учећи их, најбоље методе у интедектуалном васпитању, да ће он унети на тај начин у граматику онај дух у исто време философски , историеки и чак песнички, који је потребан да се он заводи и да му се да неки чар ? Сувише често граматичари заборављају да су они некада били пре свега коментатори песника, да су морали преносити дух песника у наставу, да су у том смислу имади васпитну мисију. Најзад, мучити три године младе људе радовима из високе литературе, реторике, критике и историје, начинити од њих отмене говорнике и елегантне писце, то још никако не значи да су од њих начињени добри проФесори „хуманитарних наука" нити добри васпитачи, какве ће идеје они имати у глави, и какве ће идеје пренети у гдаву својих ученика ? Да ди ћс они увек унети топдоте, одушевљења, симпатије у своју књижевну критику? По примеру свих великих писаца које треба да објасне свтјим ученицима, да учине да их ови заволе, да их подражаваЈу, да ли ће и они сами бити мислиоци? Бојати се да они неће по који пут имати искључив кудт Форме, преФињене иди спиритуалне, да они нису радо скептици у погледу на идеје, да не показују с времена на време равнодушност према философији, то јест према ономе што чини саму основу сваке велике књижевности, било као психолошку опсервацију нарави и карактера, било као морад и политику, било као религију и метафизику, било најзад као критику уметности и естетику. Чисти књижевници не знају ни најмање да разликују шта придичи васпитању младића, шта може да подстакне код њих на дух кдеветања и сујетне критике, врло чест у Француској, него праву љубав према лепоме и према доброме. Без сумње, има људи који имају наставну вештину, ади зар треба рачунати са изузетцима? Други морају да уче да могу нредавати, васпитавати мдаде људе; а за то, први и најбитнији од услова, то је дати наставницима философски дух, то је заинтересоватп их тим самим за психолошке, моралне и друштвене студије. Ако психодија, логика и морад не расветљују васиитне ствари, шта је то што ће их расветлити ? Онај за кога људска душа није затворено писмо,