Prosvetni glasnik

302

ПРОСВВТНИ ГЛАСНИК

код појмова који су састављени из двеју речи, али ако се узму називи састављени из више од двеју речи, одмах ће се видети сва апсурдност. Истина ни Новаковић ни г. СтеФановић нису истакди овакве примере, нити су поставиди правила за њихно писање, али ако бисмо се доследно држали њихових правила, онда би овако требало писати: Српско Акционарско ДруштвоЗа Клање И Прераду Стоке, Сиротињска Задруга За Међусобно Потпомагање Својих Чланова У Случају Болести И Смрти, Привремени Главни Одбор Друштва За Законито Решење Завереничког Питања итд. Није потребно да наводим више примера. Новаковић нам у својој граматици не даје разлога: зашто би баш овде све речи требало писати великим почетним писменима. Могло би се узети једино као објашњење ово место из преговора: „да се хтело да наш књижевни језик и у тој својој спољној страни ојача и да се у свему до појединости примакне великим европским књижевним језицима, који су природан углед нашему књижевному језику". Али сада настаје једно велико питање : Да ли ,је та мисао баш тако паметна? Да ли је то баш тако практично а у исто време и потребно нашем књи;кевном језику? Дасеслучајно у тим књижевним језицима, на које се ми угледамо, не пише тако више из неопходности, што је јака књижевна традиција с којом није тако лако кидати, него што се код њих осећа истинска потреба да се тако пише ? Да ли напослетку тако писање одковара духу нашега књижевнога језика и правописа за које со вреди правило: „пиши као што говориш"? Да ли треба да се ми у свему па и у језику и правопису угледамо на туђе, стране, језике, у којима влада и други дух, или би много боље било да бар у овом погледу сами изводимо и стварамо правила која би одговарала духу нашега језика? Моје је уверење да ти други књижевни језици на које се ми угледам > највећу тешкоћу имају баш око правописа, пошто имају толико нерашчишћених питања, да нико не сме да се усуди да их само почне рашчишћавати, јер га и нехотице подухвата језа кад само помисли с каквим би тешкоћама имао да се бори. И ми који имамо тако прост правопис да се угледамо на њих?! Г. СтеФановић се у своме чланку већ мало упустио у објашњење зашто у оваквим приликама треба писати сва велика почетна писмена. Ево како он тумачи: „Кад се напише „Срнска Књижевна Задруга", ми пишемо сва почетна слова велика не зато да се обрати пажња на све три речи, него зато да се истакне да све три речи у нашем уму значе једно, једну представу, једну једину установу која носи то име. Велика почетна слова у свима речима служе, дакле, зато да покажу да све оне чине једну мисаону целину једну представу, која се увек исказује истим речима. Име „Српска Књижевна Задруга" не да се друкчије исказати него увек с оне три речи; оне су нераздвојне једна од друге. Исто тако и имена: Црна Гора, Друга Београдска Гимназија (име једне је-