Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

307

који јеучио само ниже школе; кадму се укажо потреба даштогод наинше. да може и овај мадо писмени писати без погрешака и да не мора много дупати гдаву да ди треба писати овако идн онако. Да су у доба проте Матије и Герасииа Зедића била овака правописна иравида, и овако се гледадо на књижевност као данас, ми не бисмо имади ни мемоаре протине, ни житије Герасимово. Када имамо народни језик у књижевности, и када се трудимо да пишемо што је могуће чистије тим народним језиком, онда треба да имамо, тако да кажем, и народни нравопис! Ко је год имао у рукама који од наших старијнх рукописа иди каку стару штампану књигу, тај је, без сумње, запазио да се у тексту врдо ретко употребљава. ведико писме. Особна имена пишу се мадим писменима; чак и посде тачке стоји мадо писме. Ведико се писме употребљава махом у почетку као шара или украс. Па ииак су наши стари разумевали оно што је наиисано и нису бивали у „логичној" заблуди. Кад су они могди некада разумети, ја не знам зашто ми сада не можемо и зашто нам је потребно без певоље градити невољу. Оно што се већ досада утврдидо у књижевном језику треба задржати, али не ићи даље и не уводити на сиду оно без чега можемо бити и што нам није нотребно. Тиме би се, као што већ једном рекох јако упростио правопис, а помогло би се и мање шкодованим људима да могу без бојазни писати. Према томе ја сам мишљења да особене иојмове, кад су састављени из две или више речи, треба иисати малим иисменима. Владан Јовановнћ

НАРЕЧЈЕ И КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК У НЕМАЧКОМ од проф. д-р Б. Вилшанса 1 .

На немачком сабору у Мајнцу, који је сазвао немачки цар Фри дрих II по своме повратку са пута по Итадијии Истоку 1235. године, извршено је једно врло значајно дедо за немачки народ и његов језик и књижевност: издат је царски закон на немачком језику. До тада су се у цркви, као и у државном животу, у законима и пове1 Предавање, које је чувени ироФесор немачке Филологије у Бону, нисац одличнога дела Беи^зсће бгаттаМк (Штрасбург, код Трибнера), држао 13. јуна 1905. на јавној свечаној бедници »Општега немачког друштва за језик« (А1Ј§ешетег Беи^зсћег Зргасћуегет) у Дуисбургу. Ово је предавање штампано у збирци тога друш!ва: Ве1ћеЈЧе гиг 2еНасћгИЧ с!е8 А11§ете1пеп Беи1асћеп бргасћуег е1П8, св. '27. (Берлин, у издању друштвеном, 1905)—У истој збирци о овом су пи-