Prosvetni glasnik

22*

НАУКА И НАСТАВА

323

даље од правилне употребе и изговора. Такви и сдични гласови чули еу се и донније, још у 18. веку. Али они су одјекивали без трајнога утицаја и највише ако су шкодили онима, ко.ји су пазили на њих, Вредност једнога опште разумљивога језика сувише је јасно продрла у свест, те се противу његовога даљега образовања није могло ништа с успехом учинити, и .Аутерови језиком силни списи преплавише опкопе, иза којих су његови противници тражили заштите. Већ крајем 16. века. мучно се још могло сумњати у крајњи успех. Године 1593. Јов. Хелбер, учитељ и царски нотар у Фрајбургу у Швајцарској, овако говори о језиковним приликама у Немачкој 1 . Заједнички немачки језик, вели, штампа се на три начина. Један од њих он назива средњенемачки (М1Мегс1еи1;зсће), други дунавски (Бопашзсће) а трећи горњорајнски (Н6сћз1;-1Мшбсће). Средњенемачким изговором служили су се штампари у Л.ајпцигу, ЕрФурту, Нирнбергу, Вирцбургу, Франкфурту, Мајнцу, Шпајеру, Штрасбургу, и други, „<1епеп аисћ сИе уоп Сое11и то1§еп, \уапп з!е (1аз Оћег-Теи1зсћ уег1егИ§еп" 2 . Под дунавским он разуме све у старо-баварским и швапским земљама, не додирујући Рајну (дакле Швабе у ужем смислу, без Елзаса, доње Алеманске и Ортенау). Као горњорајнске штампаре обележава опе, који „во уог јеШ§еп јагеп 8'ећаИеп ћаћеп јп Бгискеп (Ие 8ргасћ с1ег ЕМ^еповаеп о<1ег ЗсћтеИгег". Дакле он мисли , да се овај швајцарски немачки језик може већ узети за штамиу као потиснут. Којој је од оне друге две области припадала будућност, није могло бити сумњиво. Скоро сви градови, који беху главне тачке живота тадашње Немачке, припадале оној области, коју Хелбер обележава као средњенемачку, и даљи развитак немачке књижевности у 17. и у нрвој половини 18. века од Опица до Рабнера и Гелерта, Клопштока и Лесинга старао се око тога, да се тежиштејош један пут не помиче. Од средине 18. века овај покрет достигао је своју сврху. Немачки књижевни језик није био готов — живи књижевни језик никада није готов —, али он је био уопште прпзнат у оном облику, који је од дана реФормације добио, непрестано растући,

1 8е1). Не1ћега Теи^зсћез 8у11а1легћисћ1ет (1593), ћегаиз^, т. 6. КоеЉе (Рге1ћиг§ х. Вг. ипс! Тићт&еп 1882), стр. 24.

2 „за којима долазе и они из Кедна, кад раде што год горњо-немачки«. — Као што се види »немачки« се овде зове »^еи^зсћ^, како се одржадо, нарочито код горњонемачких писаца, све до у претлрошли век; овај израз су у нашем веку неки хтели да опет оживе место речи с1еи{зсћ. У латинским изворима 9. века налази се реч ЉеоИзсиз за означење немачког језика. Чини се, даје израз сИиУзс научењачког порекла. Она је изведена од с1к>4, народ, дакде првобитно значи народни. У сред. високоиемачком често долази облик (;шзсћ, где је свакојако први глас по утидају латинскога 1;еи1;ошси8; после тога имамо {еиЈзсћ, као што горе рекосмо. В. 0. Већадће1, у историји немачког језика, Паулов Огип(1па I 2 , стр. 651. Превод.