Prosvetni glasnik

40(5

ИРОСВЕТНИ Г.1АСПИК

реченичним знацима, цртииом, ггисањем из почетка. Ако писмени говор хоће да нрестави узбуђеност усмене речи, оно што се јако пскажс, страсне покрете, он мора прибећн нарочитим синтактичким склоиовима. Усмени говор м>жо реченице са потпуно неједнакои вредцошћу мирно ставити једну пред друге у свој спољној самосталности њпховој; по убрзању илн задржавању гласа, по начину наглашивања мп ипак добијамо јасну слику о поетупности њихове вредности: писаној речн често не остаје ништа друго, већ да оно што јс споредно претвори и спољашњо у споредну реченицу. И усмени говор има дабоме средстава, која долазе у додир са слугааочевим оком, средсгава, која су само њому својствена: покретом, руком можо се потпомоћн наглашивање гласа; између разних предмета иожо се можда утврдити довољно разликовање већ самим пепосредним показивањем, где се у писању узимају тај исти, први последњи; мицањем усана или севањем очију може се издати, да ли се иза изговорене рочи скрива подсмех или се озбиљно мислило. Сва ова средства изговорене речи имају ту неупоредну превагу, што се њихов утисак може сасвим непосредно огледати на изразу, ко.ји добије слушаочево лице, на његовим покретима, на њоговим узвицима и одговорима, тако да говорник може одмах добити супротан утисак, те према њему удешавати даљи облик свога говора. Ако говорник позна, да се његове речи не разумеју, он их може поновнти и допунити, једној речп додати другу сродну по смислу, те тако додацима проширити већ завршену цолину. Оно што се у склопу драме зове експозиција, претпоставке, из којих потичу радња и говор радних лица, то писана реч често мора тек околигано да нацрта; прод говорником су ове претпоставке већином ту, неносредно, и то не само место и време. Он по правилу познаје расположење слугааочево, обим и природу представа, којима он располаже, прилике, у којима живи, лица, која су му блиска по мислима, и онсме код слугааоца пред поставитн исто тако познавање властигих прилика. Ова заједница у претпоставкама, у друштву са утицајем, који говорник добија преко слугааоца, чини, то се говор у великој мери показује као ресултат двеју величина: да је не само поникао из главе говорпикове, већ да је заједнички нроизвод говорника и слушаоца. И онај који пише истина гледа, да живо себи представи круг, комо се обраћа; али му то често сасвим рђаво полази за руком, те оцењивач неке књиге доста често дође до тога закључка, да је она погрешила тон, да се не зна, на коју је врсту читалаца рачунала. С друге стране за онога који пигае велика је добит, што му не смета ништа споља, што га не спречава страсно узбуђење или не уздржава природна збунљивосг, нити га помећу неочекивани прекори, те тако може зрело да размисли о оном, што хоће да каже. Ток