Prosvetni glasnik

ЦЛУКЛ II ЦАСТЛНЛ

417

нице, које муцају пијани или безумни људи, ну које су непознате проетом, невеигтачком говору. Много слободније и верније су ослушкнвали живи говор они, који су се посде повратка од једнога века уназад опет примили посла, нови ЗШгтег ип<1 Ј)гап§ег. И они су већином баш онде устали, где понајјаче влада дух правила у језику, на северонемачком земљишту. Што су они писали, није увек допадљиво. И нотоп већ почиње да се повлачи: нагон ка стварноети већ уступа место чежаи за светлуцањем романтике. Па ипак је из тога изашла стална добит. У борби између прошлости, укочене иривезаности, и садашњости, слободнога кретања, данас, па извесно и за дуго време, језичак се више не помиче там.о и амо, већ победа припада слободи, животу, у колико може бити говора о победи у спору, који се увек обнавља и мора се вечно обнављати. Што је такав био ток ствари, то нису учинили само они људи. Морало је још и то доћи, што се цео ток развитка немачкога духа кретао у овоме правцу. Супротносг измсђу говорне речи и писане речи може се довести на једну још дубљу сунротност. Дух писане речи — значи одрицање самога себе, преклањање пред силама изван нас, пред влашћу прошлосги, пред влашћу туђине. Дух говорне рече — значи величање онога што се доиста осећа, доживљење сасвим личне природе. Овај дух истине мора расти у то.ј мери, у колико поверење у властиту снагу, у нраво на властиту особност расте код целине као и код појединаца. Овако је растење у последњим десетинама немачке историје. Пример за то је Бизмарк, који са својим осећањем за оно што је стварно не само да је по својим делима савлађивач прошлости, творац великога народног нокрета, већ и у својим речима прнмер за немачки данашњи говор. Фпхто је своје слушаоце задобијао својом речитошћу, која тек сасвим бојажљиво и осамљено показује звуке усмсне речи. На против у Бизмарковпм беседама је одвраћање од старога, везанога, а обраћање новоме и покретноме. Ми знамо, да му није говор лако текао са усана. Овај човек нијс имао времена, да своје реченице унапред смнсли, да их углади и дотера; он није тражио речи, да говори; он ни.је давао готово сковану помпу од речи. Како су му мисли долазиле, тако јо гледао да их искаже, у борењу са изразом, у тражењу речи, која тачно одговара представи. Тако му се могло десити, да њсгова сложена речзница испадне из везе, да делови не стоје тачно према правилу. Али са потпуном свежмном и непосредношћу излазо реченице пред нас, самосталне, често раздвојене, углсдни примери праве усмене беседе, коју само онај уме створити, који доиста има немгго да каже. 23. јануара 1906. Београд. м - Ј- П. иросветеи глдсинк, I. књ., 5. св., 1906. 28