Prosvetni glasnik

730

НРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

бољи радови пуниди су „Магазин" овог активног и разумног иисца н издавача. После Хердела и његова „Магазина''. оснивани су слични листови и колекције, и један непрегледан низ писаца јавио се на дечијој књижевности; то је нарочито било кад се после 1870 кренуо велики иокрет у настави, револуција а не реФорма основие школе, коју су нарочито водили Ј. Фери, Ј. Симон, 0. Греар, Ф. Буисон. Од журнала основан је (да само један поменемо) 1873 познати „журнал младосги", с пуно путописа, слика и свега занимљивог. Од колекција, основана је нпр. „Ружичаста илустрована библиотека" која садржи пуно добрих ствари и за мању децу као и за одрае.шје. Од иисаца, који су радили на тим н другим листовима и колекцијама, важни су многи, а ми ћемо само неке да поменемо. Ту је најдре госпођа де Вит, ћерка Гиаоова, која је наследила љубав ка историји од свога оца, и ггисала доста романа и повела историских, који се везују за интересантније еиохе Средњег или Новог Века. Ту је г-ђа II. Кергомар прва и можда .једина жена која је била члан Просветног Савета Француског, једна од најактивнијих просветних радница, која је, и у уређивању дечијих листова као и иначе, у многом наследила г-ђу Пап Кариантје, и која је нисала „Дечију галерију славних л.уди" (1879) као и нриче за децу. Ту је Шарл Биго који је написао једну од најтоплије писаних књига о отацбини („Мали Француз"). Ту Ш. Делоа, г ђа Ј. Еолон, г-ђа Е. Дипи, Ј. Наруз, г-ца 3. Флерио, г-ђа Нантељ, Ј. Жирарден, Ф. Хеман, М. Р. Халт, и толики други иисци приповедака, путописа, поучних списа, итд. Сваки дан има их све више, и све се утркују да што леише, занимљивије и боље забаве и поуче децу. Књижари издавачп такође се утркују ко ће боље издати, п Херцел, и Хашет, и Делаграв, и Дантен н друга, и зато је дечија књижевност н по техничкој нзради лепа, књиге су често с илустрацијама уметничке вредности, штамна је изредна, корице као на „дивот — издањима", итд. Тако је код Фравцуза, а код нас? Ништа или скоро ништа од свега тога. Дечија књижевност наша нема правих писаца дечијих. Да није било Змаја, не би било ни једно.а, а и тај један, ма колико да је добар био, био је само за ноезију, за прозу не. Нашн иисцн неће или не воле да пишу за децу. Има извесних писаца који немају снаге за правог писца, за радника на општој књнжевности и која је целој публици намењена, за доброг новелисту, драматичара, или у даљем реду за стручњака, научннка, итд; такви би писци имали да се окрену дечијој књижевности, за коју би имали довољно снаге. На жалост, многи од тих писаца пишу неуморно новеле^ драме, научне студије, и сваки од њих хоће високо да лети и ако ниско пада, а неће да се окрене оној врсти књижевнога рада која је према његову лету одмерена, и у којој би и он био користан, можда врло користан. Зато пак наша дечија књижевност не може да се днгне. Зато су дечијн листови обично слаби и неугледни, бледе ииитације „Невена", који и сам, и ако је имао добрих ствари, није био модел правога листа. Требало бн, међутим, те ствари нонравити. И у нас је потреба дићи дечију књижевност. Нека се људи од нешто бољег талента или умешности одаду на ту врсту књижевности; нека то не буду увек само учитељи основних школа, којима се у нас данас скоро једино признаје право на ову књижевност; нека ти писци који се на то одаду, ироуче и познаду туђе дечије књижевности, Француску ннр.; нека у тим књижевностима нађу и одаберу оне ствари (избор је ту лак) које се најбоље даду к нама пресадити, у преводу или преради, — иа ће се и код нас дечија кмжевност