Prosvetni glasnik

26

ПРОСВВХНИ ГЛАСНИК

Четврти се доказ односи на простор и он има из природе времена да закључи на природу простора. Он гласи: Време је, као што смо видели, несумњиво састављено из недељивих дедова. Ако сад претпоставимо да је нростор дељив до у бесконачност, онда је очевидно да је кретање немогуће (као што то сдедује из Зенонових доказа). Дакде. пошто је време састављено из недељивих дедова онда је нужним начином и простор састављен из такође простих и недељивих просторних јединица. * * * После овога Јум у трећој секцији доказује на основу својих раније изведених принципа немогућност представе празног простора иоред представа реадних садржаја, утврдивши на тај начин да представе простора и времена не значе ништа више до ли редну Форму реадних објеката једнога нрема другоме. Из симултано датих објеката ми добијамо представу простора, а из сукцесивно датих објеката нредставу времена. Ову врдо важну истину Јум изводи на основу свога још у почетку изведенога става који гдаси: свакој представи у имагинацији мора да предходи импресија у чудности. То важи и за нредставу простора. Ако би она била нешто засебно поред представа о чудним објектима, онда би њој у чудности морао да одговара нарочити утисак. Међутим очевидно је да таког чега нема у моме опажању. Све што ја у себи налазим, то су имиресије одређенога квалитета и квантитета. Моје „унутрашње" импрееије јесу аФекти и емоције, а за њих очевидно нико неће тврдити да одговараЈу иредстави простора. Моја пак чула пипања и вида дају ми само и једино утиске реалних тачака боје и чврстине, и нипгга више. Према томе се може са апсолутпом извесношћу да тврди, да наша нредстава простора није ништа друго до ли редна Форма симултано датих објеката једнога према другоме. Пошто у чулности нема ниједног нарочитог утиска који би специјално одговарао иредстави нростора или боље рећи иошто представа

с1оп.4 сћасип ез! 8Ш1р1е еа1 тДтзШе, раг сопведпеп! (Јеа1тс(; (1и рааве е1 с1и ћитаг е1 пе сопИеп!; дие 1е Јета рге8еп4... Као што се види и Вед као и Јум изводе нужност недељивости времена једино из суксесивиности његових делова. Међутим тај аргуменат недељивост времених момената ставља ва.н сваке сумње тек кад се иоред тога нагласи да је време иошто су његови делови један за другим, увек непосредно дато као један једини моменат, и да је реално само оно што је неиосредно дато. II, по нашем разумевању, у томе лежи супериаритет овога аргумента израженога онако како смо га ми горе редродуковали над истим аргументом како је он изражен од стране Јумове и Белове.