Prosvetni glasnik

30

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

деФиниције могу само и једино разумети под иретпоставком недељивости тачке. Јер како би смо могли да схватимо тачку као нешто беа дубине, ширине и дужине, ако би смо претпоставиди да и она има своје дедове. Ти би делови моради да буду .један ван другога. Дакле тачка не би бида могућа без иједне димензије. Исто то важи и за поврпшну с обзиром на њену дубину и за праву с обзиром ни њену дужину и ширину. Две су замерке, вел.и Јум, ко.је би се могле да ставе на супрот овоме аргументу, од којих ниједна није умесна. Нрва гласи: да објекти геометрије, на име: површине, диније и Тачке чије односе испитује ова наука јесу просто преставе духа. Оне не само што никад у стварности нису постојале, већ у опште не могу ни да постоје. А да .је тако зна сваки, .јер очевидно је да нико неће тврдити да је у стању да повуче линију или да надрта раван која би тачно одговарала деФиницији. Оне не могу дакле постојати, а да је тако може да се до ■ каже из самих престава геометријских Фигура. Ову замерку Јум одбацује као нешто од чега се ништа несмишљеније и противречније не може замислити. Све што се јасно може да нредстави, веди он, све то садржи већ у себи могућност своје реадне егзистенције. Узалуд ми тражимо противречности у ономе што дух може себи јасно да представи, јер кад би оно садржало у себи ма и најмању нротивречност не би се могло да представи. Нема дакле другог излаза: или морамо да признамо могућност недељиве тачке или да одричемо представу њену. Последње чини полазну тачку друге замерке против нашег горњег доказа. Тврди се на име да ми и ако не можемо у својој представи да одво.јимо дужину од ширине, ипак ми можемо апстрактно да схватимо саму дужину и то тиме, што на ширину нећемо да обраћамо пажњу исто онако, као што н. нр. можемо да мислимо на дужину пута између два места, не водећи при том рачуна о самој ширини тога пута. Дужина се од ширине не може да издвоји како у реалности, тако и у нашој мисли, али тиме није искључена могућност да ми умом т. ј. аастракцијом. без реалног издвајапа схватимо дужину без ширине. У место да се при оповргавању ове замерке, вели Јум, задржим на своме аргументу који сам горе јасно извео. на име да би наша душевна моћ морала да буде неограничена, кад би наша представа била дељива до у бесконачност, ја ћу да покушам да у супротном тврђењу т. ј. тврђењу бесконачне дељивости, изнесем много веће несмишљености. Мора да се призна да је динија граница површине, тачка граница линије, површина пак граница тела. Ја тврдим, вели Јум, да ми не бисмо могли ове границе да схватимо кад представе тачке, диније и површине не би биле недељиве. Претпоставимо за тренут да