Prosvetni glasnik

146

ИРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Овакве теме ређе се третирају на међународним конгресима за примењену хемију. Ту се најчешће расправљају питања из аналитичке или друге које гране примењене хемије. Овом придиком нисам изабрао ни једно од тих питања, којима се и хемичари у Србији, али сасвим споредно баве, јер су прилике за такве радове у Србији најнеподесније. Да би ма и најмање допринео поправљању тих прилика, те да би и хемичари у Србији могли у већој мери да се баве расправљаљањем нерешених хемијских проблема, узео сам, да у најкраћим нотезима изнесем један одломак о развитку применене хемије у Србији. У Србији нема много хемичара, нема нас више од тридесет. Већина иди готово сви школовали су се у најчувенијим европским универзитетима и политехникама. Има их, који су се по свршеном школовању и промовисању задржавали у иностранству и тамо се усавршавали или као асиетенти у највишим научним заводима или као хемичари у хемијским Фабрикама а бавили су се успешно и научним експерименталним радовима. И таквом спремом враћали су се поједини српски хемичари, да шире хемијско знање и да унанређују хемијску струку у својој отаџбини. Али, као што ћемо видети и поред најбоље спреме и највећег одушевљења, у погледу развитка примењене хемије у Србији, није се могло постићи оно што се желело и што би се под повољнијим приликама лако постигло. Као први пример о томе, да поменем нашу велику школу (садањи „универзитет"). Ми у Србији имамо само један и то непотпун универзитет у Београду. У томе нашем једином, највишем просветном заводу, нису прилике за хемију повољније. Ту имамо само једног проФесора хемије, који је имао по 6 до 10 часова недељно предавања и по део дан вежбања са ученицима у хемијској лабораторији Он држи предавања из неорганске и органске хемије и хемијске технологије, затим руководи вежбања у хемијској лабораторији и стара се о унапређењу свога института. Поред тога обасут је још као стручњак хемичар иначе многим другим и почасним дужностима, својим положајем позван је, да се одазива таквим дужностима а и не би право било, да је равнодушан нрема пословима, који му се поверавају, а нарочито према примени науке коју заступа. Овде нам се намеће питање, да ли је правилно па чак и савесно да се проФесор хемије на великој школи, на штету побројаних дужности бави прављењем органских препарата и нових органских деривата ? 0 томе питању говорићу другом приликом, сад само да поменем, да се развијањем иримењене хемије у једној земљи стварају без сумње и боље арилике за научне радове. Нрема томе дужност је нроФесора хемије на великој школи у Србији да се стара и о ра-