Prosvetni glasnik

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ

165

корелације органа, кад се оно баш особито јасно испољава између дужине врата и ногу. При опису копа нисац на једном месту описује његове ноге као: „снажне, стуболик^; на свакој нози средњи прст обложен чврстом копитом", па онда у загради додаје: „Дуги ход на паши!" (стр. 128.). Ма да се овај навод пишчев, као што видимо, тиче само начина, на који се кон> храни, ми ипак држимо, да је такво објашњење, односно довођење та два момента у ближу узрочну везу, у најмању руку небиолошко и може дати повода погрешном разумевању. Ми знамо, да грађа ногу у коња има непосредног разлога у потреби за одбрану, у колико његове снажне и витке ноге са једном копитом омогућавају сједне стране јачи удар, а с друге стране већу брзину у сдучају бежања од непријатеља, која се свакојако боље постиже редуцирањем прстију на једну копиту. То у осталом и сам писац тврди, кад вели за коња, да је брзонога животиња и да може једним ударом предњих ногу убити курјака, а задњим ногама може задати .још и јачи удар. Кад то пак стоји, онда се овај карактер не може у исто време доводити у узрочну везу и са дугим ходом на паши. Да је то тако, види се најзад и по самим односима, које налазимо у коњу сродних папкара (арциодактила), који немају тако снажну грађу ногу, као коњ, ма да ипак издржавају дуг ход на паши; ал.и код којих је та оскудица надокнађена на други начин, на пр. роговима (говече, ован, јарац), чији је значај изван сваке сумње. На стр. 133. код кита писац је учинио једну Фаталну збрку, која нам најбоље показује, колико се у биолошком тумачењу мора лутати и код најпростијих ствари, кад се изгуби из вида директива, коју пружају опште и сталне биодошке принципије. Тако на ир. писац вели за кита, да „нема ддакаву одећу, која сувоземне или земно-водене сисаре штити од сувише јаког губљења телесне топлоте, јер би та одећа била за њега потпуно без вредности". Да би пак показао, зашто би длака у кита била без вредности (биће, ваљда, од штете) он у загради упозорава, даље, на морског пса, ма да горе сам вели, да земно-водене животиње — а као такву сматра он, за разлику од кита, и морског пса, који трећину живота проведе на суву (стр. 51.) — по правилу имају длаку, као што у ствари и јесте случај код морског пса. Па ипак покрај свега тога, писац не само да нигде и не помиње длаку у морског пса, а још мање да објашњава њену потребу, већ налази да је и његово тело довољно заштићено од зиме дебелим слојем поткожног ткива, као што Је то и у кита, као чисто водене животиње. На овај начин писац је, као што се види, дошао не само у контрадикцију са самим собом, већ се у исто време огрешио и о најважније педагошке обзире, као и основна начела биологије и биолошке наставе, по којима свака измена у начину живота повлачи код организама по правилу и извесан еквиваленат у морфолошком и физиолошком по-