Prosvetni glasnik

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

да јој још једино дете „боде доктор", јер вели да пелцовање ни иначе ништа не вреди. „Ето сироту Љубинку носила сам теје пелцоваше, па шта поможе ? Не удави ли се на мојеочи, кад сам у реци мопила конопљу?" ..Па и јадног Уроша су пелцовали па опет ништа! Кад оно зареди гушобоља по селу, заковрну ко пиле". Даље се прича, како се ова жена хвалила на једном ирелу, да није носила дете на пелцовање. „Бога ми си ногрешила вели јој сусетка. — Сви се вн сећате оне године, кад оно зареди гушобоља у нашем селу. Мало је кућа, које ту годину нису по злу запамтиле. Разболе се и мој јадни Влајко. Попа одмах спреми кола те с попадијом потрча у варош доктору. Зове мене поша: „Хајде, црна друго, седај с дететом са мном у кола, да идемо доктору, да видамо децу!" Али се мени нешто није дало да је послушам. Мпслила сам шта знају доктори за гушобољу!... па шта после би, ја петог дана сараних мога Влајка, а попин Љуба, ено га и сад жив и здрав". Прича се свршава тиме, да је дете, које у своје време није пелцовано, умрло од богиња. Ни овој причи није потребно никакво објашњење. Истичемо и овде лепу улогу председника општине и попове куће у селу и упућивање болесника на доктора. У томе духу писане су и приче и чланци : „Наше здравље", „Јектика", „Сузбијање јектике", „Како се добија јектика", „Чувајмо сејектике", „Чистота и здравље", „Чисти понедеоник", „Пиће и здравље", „Калемљење богиња" и др. Из треће врсте поука — сузбијање рђавих обичаја, узећемо причу: „Необични снови". — Чича Станојло, угледан домаћин у селу, оболео је, осећа да му се приближује суђени час, па оставља сину, између осталог, у аманет и то: да му лепо уреди гроб; да му изда подушја и задушнице, како је то у реду и по обичају. По том издахне. Вељко Је извршио жељу очеву и сахранио га како доликује имућној кући. За даћу је заклао „три матора мушка брава и совра је три пут постављана". „Мрсаје било доста, из подрума је изнето доста вина и ракије, те само онај који није могао, није се најео и напио". Наш сељак жали да потроши пару око лечења болесника, вели г. Дачић, али за даће и подушја троши немилице. Отуда и она изрека: „Јело се и пило, брате, као на даћи". Кад је давао пола године људи су се толико изопијали, да, не само у мало није дошло до туче, већ су почели певати. Те вечери јави се Вељку на сиу Чича Стано.јло : „погурен, слаб и сед као овца". Вељку као би зачудо што је онако оседео, па га пита: „Бога ти, тата, што си тако обелео?" „Од тебе, сине; због даћа и подушја које ми дајеш". ,,Паја, тата, нисам ништа жалио, само да ти по реду издам подушја*.. . Ниси паметно радио, сине. Мени се овамо ништа не види од свега тога, што си дао свету да мени за душу поједе и попнје: Само оно штосидао ономе сиромашку даједе видело сеимени. Код нас на ономе свету види се само оно, што се код вас доле учини добро нама за спомен". Даље Чича Станојло упућује сина да оправи извор испод куће. „Пустио си да стока гази и погани у букви одакле носиш воду за кућу. Путници и пролазници неће да гврате извору, да се жедни напију, те да се и мени овамо види". .. Ми овде не пијемо ни вино ни ракију, и опет ја морам да гутам све оно, што ти износиш обесном свету, да мени за душу иопије". Већ сутрадан Вељко рашчишћава око извора, а доцније доводи мајстора, који ту озида чесму на лулу, са сномен плочом: „своме незабо-