Prosvetni glasnik
48
ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК
дворишта су реткости. Дрвета у школском дворишту има готово свуда, ади су се та дрвета. махом ту случајно затекла; а где су нарочито сађена, то се махом чинидо без нарочитог плана и циља, који се састоји у томе; да дрвета дају око школе довољно хлада, ади да остављају и довољно места сунцу издоженог; да се избегава родно дрвеће, које доводи ђаке у искушење да беру зелен иди зрео род; да у дворишту буде разног дрвећа и шибља, те да ту ђаци виде и познају што им је непознато (ради чега непознато дрвеће и шибље треба да има на себи дашчице с написом имена) и т. д. Ово је варошким шкодама потребније него сеоским, а до сад се на то шце мисдило ни код једних. Да све то буде код шкоде, нису потребни никакви особити издаци, ни труд ведики. Највише зависи од заузимљивости учитеља. Разно дрвеће из околине може се дако набавити и засадити уз мадо учешћа учитеља, посдужитеља, ђака и ђачких родитеља. Да шкодско двориште треба да буде ограђено, о том не би требадо да буде ни говора. А ипак се надази шкода неограђених иди ограђених тек како бидо. И, гато је најчудноватије, неограђених шкода има више тамо, где има шуме изобиља, него тамо где је оскудица тога. Тако н. пр. школска дворишта махом су добро ограђена у Мачви и Стигу, где се због оскудице дрва, пећи сдамом доже, а неограђених дворишта су тамо, где у шумама на пушкомет дадеко читава стабда труну. На Вдасини чак нема ни трага од какве ограде око шкоде, а у једном седу деспотовачког среза на догдеду шкоде је ведика општинска шума, а око шкоде се виде само неки кочићи, којима је шкода ограђивана кад је било гласање и само ради гласања, а не ради шкодског дворишта. Да се шкодско двориште огради, зависи од општине, а да се засади и уреди, зависи од учитеља. И једни и други нису чиниди колико су могли и требади и само се по негде виде лепи изузеци. Исто је тако и са школеким баштама. Нема их колико треба; а где их има, свакојако су уређене. Ни трећина шкода немају шкодске баште; а од оних, које имају, не могу се на прсте набројати уређене онако, какве треба да су праве школске баште. Пада у очи што је опао број шкодских башта и што су сад напуштене многе шкодске баште, које су пређе биде уређене. Ово је у тодико чудноватије, што је, после уведене учитељске сталности, требадо да се покаже обрнут резудтат. Србија је земља иољопривредна и у њој би требада свака шкода да има шкодску башту, те да се, поред писмености, и ту нечему научи она маса народа, која се даље не школује. А свака наша школа може имати школску башту; макар само 2—3 ара, макар се толико одвојило од шкодског дворишта, тек нема шкоде која не би могда имати своју шкодску башту.