Prosvetni glasnik
60
ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК
одмах узео звамичан положај и хтео све принудом да поетигне. У такол сдучају се противна страна нађе увређена, заинати се и већ онда познати српски инат даље чини евашта: изиграва закон, навалице неће и оно што може и т. д. Негде се ови сукоби ночну око подитичке и нартијске подво.јености, па се после инат пренесе и на посдове школске; а од тога пати учитељ можда невин, можда крив, али школа увек пати ни крива ни дужна. На нослетку треба поменути и то, да има и таквих случајева, где школа жалосно стоји не зато што су учитељ и општина у рђавим односима, него је прво учитељ био немарљив, па се носле такав немар пренео и на општину. Једну општину н. ир. сачињавају два села, а оба имају засебне школе. Једној школи општина набавила све, она друга нечега нема; не што и њој није нико хтео набавити, него учитељ није марио и није умео тражити све за школу. То је случај из околине Ниша, а сличних има и на др. местима. И тако је, као што се из довде изложенога види, стање наших народних школа у ногледу издржавања и похођења добро само овдеонде, као изузетак: а свуда је иначе бедно тако, да је негде дошловећ до издисаја. А кад се ово са свих страна загледа и кад се овоме узроци потраже, онда се види: да су свему овоме узроци мало у томе што закон није подесан, а много више у томе што се не врши ово што закон ироиисује. А не врши се зато, што се неКе да врши и што нема кога да невршиоца закона аринуди на то, већ председник гледа да се не замери бирачима, капетан штити свога председника, посланик шгити једног и другог и т. д. Али, поред овога, правда захтева, да један део одговорности за све ово приме на себи учитељи и родитељи. Јер где је та учитељева умешност у раду и опхођењу с ђацима, која деци толико омили школу, да се она молбама и сузама опиру, кад их родитељи хоће да задрже од школе, па и да бегају од куће у школу'? 1
1 Пустио сам дред подне ђаке, прлча један учитељ, — а после пола сахата свратих школи, да нешто узмем. У школи, видим, седи мој ђак Јован Н. Шта ћеш ту, Јоване? иитам га. Он ћутн. — Зар ти јошниси отишао кући? — Ишао сам. — Па? — Отерала ме ма.ти. — Зашто? — Хтела јутрос да ме задржи код куће, а ја нпсам хтео остати, но дошао у школу. Сад вели: иди нека ти школа да ручак. — II отерала те? — Отерала. — Па шта ћеш сад? Он ћути. Ја му пружих 5 пара и рекох: Ево, па купи хлеба. Он одбиречима: Нека. господине, хвала; отпћи ћу мало после, па ће ми можда дати да ручам. — А ако ти не да? — Па трпећу и гладан Има лн родитеља, који неће нопустити, кад види да дете његово и гладно хоће у шкоду; има ли срда родитељског које неће омекшати н поиустнти, кад га овако дете стане још молити, да га. у школу пусте? Али оваке ђаке треба нмати. А њих учитељ може створити с једне стране паставом иуном интересовања, с друге оихођењем иуним љубиви.