Prosvetni glasnik

110

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

око себе; никада оеи нису видели толико деце на окупу нити су чули онога говора којим се старији служе. 0 изузецима не треба говорити. Све је у школи за н>их ново, све привлачи њихну пажњу. У својој наивности пзађу често сами да пију воде, напоље; лећи ће на клупу, зовнути некога познаника својега из етаријег разреда но имену а у сред часа и т. д. Све то треба испрва остављати на њихну вољу, а сами ће они, постепено, нагнани примером старијих другова, осећати у себи подчињеност реду који у школи влада. Међу старијима и ради ових млађих пишта се не сме догодити, што би их отргло из њихове невиности. Да пак такав ред буде морао је претходити озбиљан и систематеки рад наставников. Ну најтежа је ствар, како се обично држи, научити децу срнскоме говору, а за морално васпитање програм не може много — да не речем нитта — учинити. То је ствар више субјективна; успех зависи од воље и умешности наставникове, а нарочито од тога, колико је он прожет осећањем моралности. При изучавању говора мора се на уму имати, да, што год се деца науче правилније говорити, што год науче више речи и знају их разговором комбиновати, то ће све више бити олакшан рад у старијим разредима. Јер узалуд је ту и најидеалније предавање кад деца не владају говором толико, да га могу разумети, или кад га својим неправилним говором нагрде. Врло је несносно сада оставити главну мисао и тенденцију предавања па се занимати поправком погрешака у говору. Нема дакле усаеха у овнм школама без разумевања и владапа сриским говором. Зато је место да се у приправноме разреду обрати пажња и на најеитније погрешке у језику, како у облицима и у реду слагања речи, тако и у акценту. Ништа се сада без поправке не сме пропустити, а овакав рад никако не држати за педантерију. Што се буде научило мора се аравилно научити. А какав буде напредак из језика у почетку, у таквој ће еразмери он и даље ићи. Кад се нешто већ научило, онда смо добили средство, да ее и друго што помоћу тога научи. А нашем циљу морају бити на услузи сва средства и сви начини којима се постиже што веће савршенство, и ми их морамо употребити с највећом вештином и вољом. * Прва 3—4 дана не треба деци ништа из језика показивати, већ их само ослобађати страха, пуштајући их да се играју са старијима. Ну при игри а и иначе осећају она потребу да ее споразумевају са својим друговима и то, разуме се, својим говором. Питање је: да ли им то допустити или закратити? У евима школама с приправним разредом, у које сам имао прилика долазити, уверио сам се, да ђаци међу собом говоре „влашки", и забрана наставникова не може да се у снази одржи. Имајући у виду циљ наставе морамо им такво говорење одлучно забранити. То се може најкраће забранити заповешћу: „не сиуњ ру-