Prosvetni glasnik

НАУКА И ИАСТАВА

111

муњешће; треба сраски да учите" и настати да ова заиокест у важности остане. И ако ће нама самима бити потребна ао нека реч њихна, да им пре и дакше нешто кажемо, то неће бити велпка погрегака. Алп, како сад, тако и доцније ђак с ђаком мора само српски говорити, а по могућетву и са свима онима с којииа ће доћи у додир и којн знају сриски. Истина, ова је забрана терет за приправнике, ади ће тим бити нагнани да у свакој прилици слушају говор старијих, да слушају шта они један другоме говоре и гледају радње као последнце тога говора; на послетку, слушајући наше заповести памтиће их, и гледати шта су последице нашим заповестима. А пре него што се пређе на систематско извођење програма за овај разред, врло ,је потребно упознати децу с по неким речима, с по неким радњама и зановестима, с којима се она могу послужити, и разумети их. То ће бити увод у изучавање гогора, иочетак говора српског. Најлакше је некоме старијем ђаку из I, II, III или IV разреда заповедати, да приправници чују те заповести и виде шта се после њих ради. У школи мора бити такав ред, да се све те заповести јасно чују и онда, кад ми без обзира на приправникезаповедамо. Тоје сада, аи доцније, потребно стога, гато велики обим програма наставног гони наставника да брже прелази појкдине ствари, и ако, чесго, без своје воље... Примера ради да наведем овде сам поступак, из којега сваки наставник ,чоже задржати оно што је главно, т. ј. сам начин, а садржину говора и заповести може мењати према своме нахођењу и приликама које се дешавају. ....Ходи овамо, Јанко! — Стани овде! — Окрени се тамо! Окрени се к мени! — Иди к вратима! —• Стој! — Отвори врата! Затвори! — Закључај! — Отвори сад! („Не може!") Зашто ? („Закључана су"). Откључај! — Иди на место... Устани, Божидаре! — Седи! Устани! — Седи! — Устаните сви! — Седите!.... Дођи овамо, Лазаре! Иди у ходник! — Уђи у учионицу! — Иди опет! — Донеси крчаг! Пиј воде!— Метни крчаг на сто! — Напатос! — Однеси га у ходник! Убриши нос! — Обриши уста! — Иди на место и седи! — Узми, Ђорђе, капу! — Метни капу на главу! — Скини кану! — Метни капу на клуиу! — Остави је у клупу! — Што ниси, Павле, обрисао ноге од блата? Изађн у ходник иа обриши! — И т. д. 1 1 ИзЈледа да је свака мисао осуђена да се с почетка другојаче схвати него што ЈУ је схватпо онај који ју је изнео. На исаиту један учитељ коме је у раду био руковођа мој удут врло је задовољно, управо демоистративно иоказивао знање већине сво.јих приправнпка обичним заповестима: »Иди у ходник! — Ходи овамо! — Иди у кухпњу! — Ходи овамо ! ј— Иди на иесто!!« А да запита једнога од њих: »Где си био? — Шта си урадио?* он му не би умео казати или би казао неправилно. Такође мучно да би други могли одговорити на питања: »Шта ои сад ради? — Где је мало пре био?« и т. д. На испиту се не треба ситнидама занимати, које су биле само средство да се нешто друго важиије научи. Резултат рада треба да је тај: да деда умеју у речеиицама говорити, скдапајући их што правилније.