Prosvetni glasnik

1146

11Р0СВЕТНИ ГЛАСНИК

животиње имају ндастичних душевних особина, које су иетина често пута врло слабе, нокривене инстинктом, те се с тога могу ласно превидети. Виши сисари имају већ многе сложене, пластичне душевне радње или праву интелигенцију, која се комбинује са њиховим инстинктима. Ну код човека знатно претеже пластична интелигенција; наши човечански инстинкти почивају у нама махом неизрађени, као т. зв. наследне подобности, те потребују извесног индивидуалног вежбања или учења, као н. пр. музичка подобеосг. Велики мозак човечју израдио је помоћу пластичне интелигенције говор и језик, а помоћи ових — културу т. ј. преношењем на погоње нараштаје проналазака једне генерације, са њеним културним производима и писаним знацима. Ни највиши мајмуни, који данас живе, нису доспели до културе, а култура племена Веда и Ака још је рудиментарнија. Култура нак најнижих праљуди била је доиста још рудиментарнија. Орган дуншн је мозак. Мозак и душевна радљивост је једно исто. Напред поменуто интроспективно огледање свести није нишга друго до радљивост великога мозга која се сама као у огледалу огледа. Ове чињенице стоје данас чврсто утврђене. Нема дунге без радње мождане, нити живога мозга без душе. Нарочита концентрација мождане радљивости у будноме стању, коју називамо аажљивошКу, а која се находи и у животиња, појачава у души слике сећања или „енграме", или је пак унрављена на чулне утиске који иду мозгу и осветљава их, у тренутку кад на нешто обратимо пажњу нарочито јаким, свесним унутрашњим огледањем, ми будемо свесни о томе. Ну кад се ослаби веза неких чулних утисака са осталим можданкм радњама, они нам остају привидно несвесни, или као што се данас правилније каже, исиод свести. Тако нам изгледа велики део мождане радљивости да стоји изван наше душе, као несвестан, а то је онај, на који не мислимо, на који у даноме тренутку не обраћамо иажњу. Међутим су новија испитивања о сну, хипнотизму, аутоматизмима навике јасно доказала, да и ове привидно несвесне радње имају своја самоогледања или т. зв. „иодсвест ", и ако ми обично ништа не знамо о томе. То исто важи и о свима мапшноликим, аутоматским поступцима навика и инстинката, нарочито кад је иажња од њих окренута. Ну шта је дакле мозак? То је највећи живчани центар. Он се састоји из милиона живчаних ћелица, које се од осгалих телесних ћелица разликују тим што имају дуге, влакнасте наставке, обухваћене (Зелом сржи. Ови наставци иду, као телеграФСке жице, од једне групе ћелица ка другој, те на тај начин сироводе т. зв. живчане надражаје. Живчана ћелица са својим кончићима што се из ње гранају назива се неурон. Цео живчани систем састоји се из неурона. Крајни огранци кончића некога неурона обухватају неку другу живчану ћелицу. Мозак је само главно живчано средиште: има их и нижих, као што је ки-