Prosvetni glasnik

66(5

иросветни гласник

Печорином (Лермонтов), Руђином (Тургењев) и др. Ппсарев, напротив. налази међу њима осетне разлнке: њихова неактивност долазн са утицаја средине, а Обломовљева искључиво са његове личне природе. И овде, као у многим стварима, истина је у средани. Нити је Обломов слика руског живота, нити је клевета на њ. У Обломову има нешто типских црта руског епахије ондашњсг доба. Нехат, аљкавост, гурманство, наклоност к беспосличењу, широко гостопримство, необразованост и сдаба духовна култура, приврженост старни обичајима и навикама — све је то у истини карактерисало у главном жпвот већине тадашњих спахија. Али је Обломов у ствари више индивидуалитет него тии. Његова скоро непојамиа леност долази поглавито као ресултат породичног наслсђа и васпитања. Њу појачава његово добро, благородно ерце, којеје чпсто његово, и које га оштро одваја од масе себпчних, грамзивих, неискрених и лукавих спахија, какви се налазе у Гогоља или Писемскога. Обломов, доиста, није нроизвод своје средине, како бп то рекли натуралисти Золинс школо. Око њега, сем Захара., нема ни једног млитавца; свп раде; крећу се и јуре за послом од кога живе. Штолц, његов најбољи иријатељ човек је од акције, Олга је жива и свежа ирирода; АгаФија Матвејевна, његова газдарица проводи цео живот у непрекидном раду и кретању: све је живо, а само је он један мртав. Обломов нема готово никаквих сродничких веза ни с Оњегином ни са Печорином. Ове су две личности изнад своје околине и премашају је и својим умом и својом душевном снагом. Њихов нерад не долази из природне неактивности, него као последица њихове надмоћности над крутом у коме се крећу. За њих нема попришта раду и борби, п онп троше фонд своје активностп у сукобима сптне природе и у авантурама свакодневиог живота. То су Бајроновски типови: скептици и сумњалице, поносити и подсмешљиви; т дну душе, најпосле, егоистн п сујетњаци. Оњегин и Печорин то су, у неку руку, арнстократски Базарови, с много мање доброте у срцу, а с много више углађености у оихођењу. Оњегин убпја Ленског; Нечорин Грушицкога, а Базаров обрањује Павла Петровића. А Обломов? Вечно миран, кротак, сиисходљив, он допушта да га вређају ниски људи и сумњиви карактери у његовом сопственом дому. Само један пут Обломов ллане и ударп Таранћева, али је и увреда била тешка и нретешка. И опет после тога изузетног узбуђења ностаје онај стари, меки и безлични Илија Илић, каквим се јавља. скоро кроз цео роман; лен и дремљив чак и кад је на љубавном саста.нку.... Међутим Обломов је човек регке доброте. Ево како га слика његов нријатељ Штолц: „У њему је нешто драгоценпје од сваког ума, а то је: поштено, верно срце! То је н.егово ириродно злато; он га.је пронео кроз живот неповређено. Он је падао од удара, хладио се, заспао нанослетку, убијен, разочаран, изизгубивши моћ да живп, али није изгубио иоштења и верности. Његово срце није издало ни једне лажне иоте, за њ се није црилепило блато. Њега неће нреластити нпкаква накићена лаж, и ништа га неће свући на лажан нут; нек се око њега таласа чптав океан ђубрета, зла, нек се сав свет отрује отровом н нође наопачке — ннкад се Обломов неће иоклонити идолу лажи, у његовој души биће свакад чисто, светло, часно... То је кристална, прозрачна душа; таквпх је људи мало; они су ретки; то су зрна бисера у гомили. Његово срце не можеш ничим иоткупити; на њега се можеш свуда и свагда ослонити... 1

1 Обломов, књ. II део 4. стр. 215. (у издању С. Књ. Задруге).