Prosvetni glasnik

672

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

огорчен на жену јури за њом с узвиком: „убићу те", и тера је од себе, али се после мирп с њом и ако не мари за њу. Француски војнпци пошто су стрељали заробљене Русе „иду ћутећи и оборене главе" а један је од њнх „блед као мртвац" стао крај раке у ко.ју су сахрањени нобијени Руси. Злу, пакосну и крвожедну жнвотињу у човеку, тако омиљену Француским натуралистнчким романсијерима Толстој илн неће илп не уме да наслика. Оне страшне Сензуалности којом кипти Француски роман нема нпгде у Толетоју, чак ни у „Крајцеровој Сонати" у којој се проклиње брачни однос. Пи Борис Дубецки ни Берг нису несимпатични и ако представљају, нарочпто првн, потпун тпп саможпвца и арнвиста. То долази нешто од темперамента Толстојева а нешто од његове методе. Он не концснтрише сву своју пажњу само на једну битну особнну своје личности, него јој разматра целокупну душу, те тако једна ма и рђава особина, не показује се у свој својој оштрини. Зато читалац нс плане гњевом на Бориса који заборавља све своје обавезе према добротворима, зато сс чак брзо мири с Николом Ростовпм, којп одбацује златно срце Соњино. Чак ни Долохов и Анатол Еурагин са својим бездушним цинпзмом не изазивају велико негодовање. Стављени у разне сцене живота они се показују ублажени, а удеси њихови на бојном пољу још их више измирују с чнтаоцем. Као што је Христос видео у мртвог пса леие зубе, тако и Толстој у сваком човсчу запажа и по неку добру особину. Упоредите за. часак Гогољеве типове из „Ревизор а" и ,) Мртвих душа 8 са личностима пз „Рата и Мира" ! Тамо готово нико добар и честнт: свн начети умно или морално: у сваког запажена по једна рђава страна духа или карактера и на њу бачена сва светлост. Код Толстоја у свих главних личности најјаче истакнута њихова туга и бол, или не горка туга н очајан бол који мрви срце, него бол и туга разблажена било размишљањем, било утехама ближњих, било нознијим догађајима. У То.1стоја ни сама смрт нпје ни изблиза онако страшна, каквом се јавља у других романсијера, нарочито Француских. Роман је мек, елегичан, сентименталан, сетап. У њему је много суза, а оне или изгоне или слабо тугу — „иза нлача веселнје појеш", како каже наш највећп песник. У Рату и Миру плачу не само готово све женске, него плачу п људи, п то још какви људи. Што плачу Пјер и стари гро® Ростов ни по јада, али сно суза п у очима Кнеза Андреје п његовог јогунастог и бодљикавог оца, п у Николе Ростова. Плаче чак и Денисов а и Каратајеву засузе очп пред погибију, њему потпуно измиреном са судбином. Плаче и Кутузов, и Цар Александар, и трговци, и спахије, и слуге и ко ти све не плаче у роману! И то је оно што највећма остаје кад се роман прочита. Суровости рата ишчезну из свести после неког времена; људска рђавштина не оставља трага, али сетност п елегичност остаје дуго пошто је читалац испустио књигу из руке.... * Бавећи се понајвише анализом унутрашњег нсихичног процеса у својих личности Толстој не заборавља. ни сцене из живота, радњу, кретање тих личности. То кретање, та радња, те сцене из живота врло су живе, истините, уметнички нзрађене. Осим Тургењева ја не знам ни једног писца којп га превазилази у вештини да откриЈе по какав, по изгледу незнатан и безначајан покрет, којп намах открива душу и карактер његових личности. Сетите се само Платона Каратајева, најснмцатичније и најдоследније енизоднв личности у Рату и Миру. Толстој износи како се он изува: „Кад је отпетљао узице, којима му беше упетљана једна нога, он лепо сави узпце, па се одмах прихвати за другу ногу погледајући у Пјера. Док