Prosvetni glasnik

102

просветни гласник

Да бисмо их натерали да разумеју — а размишљање се само и изазива но ту цену — — ставимо их „иред саме ствари". Изпор је сваке науке у „сензоријалном сазнању" и једна ндеја „само вреди искуством које резпмише' 1 . Ако се баш и не могу иред очи ученикове ставити саме ствари, ту су ипак пројекције, ФотограФИЈе итд. које ће му, у колико је то могућно дати чисту идеју. Потом објашњаваће се стварн „везујући их за њихове узроке". Веза која посто.ји између разних Феномена, етимологије, „генетичко објашњење", анализа, хемијска синтеза, све су то многобројна средства која ћз учинити наставу згодном за размпшљање. Практична вежбања су нераздвојни комнлемент сваког научног васпитања „Проста оруђа, с којнма се ради и којих се дотичемо, внше вреде но она светла и компликована, која држе под стаклетом п која се само издалека показују". На тај начин навикнућемо дете „на истражпвање". Оно внше неће бити „насивно створење", н ова навика истраживања биће потпомогнута апеловањем на размишљање које се зове тумачење, спасоносно вежбање, нрема комо се чини великн грех, што се оставља п напушта. Ова ће навика наћп такође подстрека у питањима, која ће бптп вешто вођена. Но нарочито измена мисли ствара размишљање. „Срећан је онај који расте у интелигентној среднни". Срећан је такође онај који је стекао у школи укус према читању, ово моћно и лако сродство асимилацпје. Голтије завршава своје разлагање о навнци размншљања непрекидно тражећп ФплозоФске науке, без којих су и најнаученији само „у пола наученици". Филозофски дух уосталом треба увек да „продпре кроз наставу у свима њезиним ступњевима". С. Од размишљања Голтије прелазп на суђење и на резоновање■Здрав разум није тако општа ствар као што би се могло мислитп, а међутим, без тога- се никуд не може. Пре свега, у погледу стварања суђења лежи онасност у настави искључиво математичкој: „Математичка култура је сувише интензивна и може врло лако да упутп на једнострано и ансолутно суђење п према томе лажно". Васпитач ће се постаратп с друге стране да „уђе у траг логпци осећаја..". Он ће означитп детету „свако противправно увлачење осећајности у његово оцењпвање". „Предрасуде, унапред створени суд, никад пе треба да нађу призрења". То ће рећи да је нотребно навпкнутп се „да се о аечем судп тек после размишљања" и да је потребно „борити се — нротпв лености духа која и чини да се внше воли веровати него ли испитивати". Са оваквим вежбањем тумачење доноси драгоцени ослонац. С дететом треба разговарати да би се изазвало, а по потребн н псправило његово суђење. Јер, поштовање туђе слободе не треба да иде код наставника до бојазни. што ће дејствовати на дух свога ученика, нарочито онда још кад чини све мо:ућне наноре „да му усади само оно што је истинпто". Децу ћемо научити да резонују: 1) „РезонуЈућп с њима"; 2) Проучавањем логике која је створена ирема конкретнпм примерпма „позајмљеннм нз свакодневног живота": 3) Примерима нарочито „оним којн аам изобилно нружају пауке колико апстрактне толико и конкретне о прпроди и о дртштву" ! Колико су међутим реткн наставнпцн „који се труде и да уведу у методу" ; 4) Путем питања. Ово последње може дати нзврсних резултата не