Prosvetni glasnik

НАСТАВА И КУЛТУРА

191

чају — л.огично репродукују. Ади, ако им дамо, да она сама што прочитају, не само, да неће бити у стању, да нам то логично испричају, већ неће моћи ни разумеми све што су прочитала. То долази отуда, што деца при читању морају да пазе на сл.ова. Њима треба доста времена док слова саставе у реч и док та реч изазове појам, који се њоме обележава. А, ако још ученика терамо, да што брже чита, то ће он брзо нрелазити с речи на реч, ма да неће бити времена, да те речи изазову у свести одговарајуће појмове. Услед тога деца памте речи, а не постиже се оно, што је главно — не образује се мисао. Сем тога слободно причање прочитанога чланка омета и то, што деца у томе немају довољно самостадности да онај ред прочитаних мисли могу прерадити, већ морају да памте ону Форму мисли, која је у књизи. Деца могу нешто, што су прочитала, потпуно разумети, али опет не бити у стању, да то својим речима искажу. Ова тешкоћа може се одклонити и постићи логично исказивање прочитаних мисли својим речима само тако, ако се у почетку обрати пажња: да се деци објасни оно, што ће се читати и да се упуте како ће читати. Овакав рад веома је потребан и правилан у млађим разредима. Доцније, у старијим разредима, треба поступно од овога попуштати и остављати децу, да сама више мисле и слободно нричају оно, што су прочитала. Та поступност у попуштању иде све дотле док се ие оспособе у толикој мери, да могу прочитано сами логично и лепо испричати. Као год што је грешка у старијим разредима причати и разговарати се о садржини неког чланка пре читања, исто је тако и још већа грешка у млађим разредима читати без претходног објашњења непознате садржине, јер би се таким радом у млађим разредима сузбијало логичко, а неговало механичко читање. Истина, оно изгледа да се овим начином предавања у млађим разредима — објашњење садржине — занемарује саморадња и мишљење, — али не. За развијање овога у истом предавању рруме се у мдађим разредпма, може се препоручити овај веома практичан начин: после објашњења садржине, где је учитељ нешто нарочито додао, а нешто опет намерно изоставио, посде упута за читање и посде дечјег читања, учитељ пита: шта има у књизи, што вам ја нисам причао; шта сам вам ја казао, а нема у књизи; и шта има у књизи, што сам вам и ја причао?.... Овакав поступак много помаже, да се деца упуте на логично читање и слободно причање. Лепоме причању допринеће много и то ако и сам учитељ прича што живље, заносније и пластичније. Користи не доноси само читање, но разумевање онога што се чита и примена тога, или извођење поуке из тога. Учитељ треба у свакоме прочитаном чланку да нешто наће, чиме ће утицати на морална својства дечја. Осем тога, у читанкама је доста чданака, којима се могу основати и развијати у деце и друге врдине као: љубав