Prosvetni glasnik

200

ИРОСВЕТНИ Г.1АОН-0К

Не умемо да се користимо аперцепцијом. Нека би било потребно да бисмо пробудили аперцептивну пажњу да потражимо ире свега па који би се начин нова сазнања могла везати за стара; требало би нам, да бисмо ту пажњу и одржали да непрекидно мобилизујемо нове запажене идеје везујући, координишући сазнања тако да се она осветљавају, да се објашњавају, да се подржавају и допуњују својим приближавањем. Инструкција није нагомилавање знања, то је конструкција и сређивање духа, тоје прогресивна елаборација нераздвојних асоцијација идеја. Напротив, врло често стављамо идеје и дела у разнолике алвеоле. Стављамо противположено, нашим сукцесивним лекцијама, количину знања без икакве међусобне везе и које привезују дух сасвим овлаш за многобројне и врло променљпве предмете. Претпостављам да ће се проучавати вода независно од Физике, хемије, геологије, игијене, и агрикултуре. Ове су разнолике науке као каква одељења потпуно одвојена једно од другог. Општа историја изгледа као нешто сасвим издвојено од домородачке историје; теориЈСКИ принципи геометријски већ су сасвим далеко кад се дође на практично мерење површине и запремине. Поставиће се разлика између Физичке и лолитичке геограФије, и између ове и економске геограФије, и не покушавајући, у колико је то могућно, да се објасне односи и реципрочне реакције земљишта, средине, климе, чогека. Ји1ез Рауо1 је повео огорчену борбу против овог педагошког „тина набрајања". Не бисмо умели довољно да га охрабримо и помогнемо. „Градиво за основно васпитање, вели Б1е81ег№е§, стоји једно поред другог без везе, без утврђеног реда, у произвољно.ј сукцесији. Ова метода могла би се назвати методом иротивиоложености, ако то не би била негација сваке методе". Доиста ако се човек постави, као ми, на тачку гледишта, аперцептивне пажње, створиће се убеђење да се наша обична метода наставе задржава растурањем пажње, растројавањем духа. Иде се за идејама које пролазе, њима се не придаје важност да ее среде у систему: наша је метода непрекидна интелектуална дезоријентација. ,1ек је показан: треба Фаворизирати аперцепцију. Какото? Пре свега не показујући ђаку ништа сасвим ново. Види се, рекли смо, само оно што је приуготовљено да се види; познаје се само оно, што се може у извесној мери признати. Дакле, тражимо у личном искуству учениковом, у оном што је он могао посматрати директно, у оном знању које је он већ асимиловао, основне тачке за настављање или наслон, за знања и искуства. Вежимо ново са старим, упоредимо далеко с блиским, прошло са садашњим, осветлимо опште личшш, пробуђујмо непрекидно запажене идеје. На тај начин, ново непознато, неће висити „у ваздуху". Знаће се где да се то дозна, и интерес ће се природно пренети с предмета познатих и с којима емо у додиру