Prosvetni glasnik

ШКОЛСКО КРЕТАЊЕ

529

Мипсћ није богзна како ирнјатељ вежбаља у хору драмахских читања са поделом удога, натегнутих вежбања у конверзадији која нису ништа друго до обично брбљаве. конзервација о ситнил догађајима из школског живота и дијалога напред спремљених. Енгениозност наставникова који је брз да створи нова вежбања да нађе нове примере биће у стању да увек одржава живо интересовање. Нарочито нак кад је реч о апстрактним местима, ..треба да буде душа наставникова а не само његове речи, која ће нослужитн као спона између душе ученикове, који је наставнику много ближи, и душе пишчеве, која је у много случајева бесконачно далеко". Напослетку ако се жели да изврши поправка не може бити речи о апсолутном критеријуму и тада треба водити рачуна о особинама душе, стила и лакоће изражавања. Концентрисати пажњу ученикову на колекцију значи шкодити његовом напору и према томе његовом животу. * Ручни рад и уметничко васпиташе код женскиња — М-те бгире писац је једне књиге коју су веома прихватили сви наставници женских школа у Немачкој. У тој књнзи она са много метода и оригиналности расправља питање о радовима са иглом. Ево главних идеја које по њој треба да руководе ову наставу: са женским радовима сусрећемо се ј почетку сваке уметничке културе, у почетку сваке цивилизације, сусрећемо се свуда где је реч о оделу, декорацији, намештају; и јединствена вештина преља, везиља, некадашњих шваљи, краљица, племенитих госпођа, грађанки или сељанки било је једновремено необориво сведочанство преФињеног али оствареног укуса и сигуран знак за нанредак који се припремао. Но у садашњици, обична жена позвана у животну борбу, не може више посвећнвати већи део свога времена радовима са иглом, нити се па.к одавати пословима који дуго трају. За њу, као год и за човека, прекомерно специјализирање прети да уништи овај извор естетнчке културе и да самим тим уништи ниво њезинога васпитања. Већина жена, истина је, у ово и не сумњају. Само да би могле следовати за каприциозним прохтевима моде своје тоалете и украса унутрашњости куће, оне се нимало више не паште за вештину која их окружује. У том погледу рад иглом добро схваћеп једино би могао донети сретну модиФикацију. Али, потребно је да се не ограничи на просто подражавање; једино лична радљивост према тачним концепцијама у стању је да пробуди и учврсти укус, осећање лепога и разумевање хармоније. „Све дотле док једна жена не буде умела, на свом сонственом терену, то ће рећи у радовима са иглом, разликовати вредност од ништавости, разумети драж једнога смишљеног, извршеног посла самом њом и за њу, поставпти хармонију у својој тоалети, биће јој тешко да уреди, ка,ко ваља. унутрашњност куће и да створи добар укус код своје деце". Једино школа, ако промени свој програм, моћи ће нешто учинити. Није више као некада, циљ проста техпика. Ми не велимо више: „дете се вежба на платну да шије. јер треба да научи да шије", већ, »дете учи да шије што му је потребно да израђује корисне предмете зарад своје опште културе". Еорисност то је прва особина која се тражи. То опет нп у ком случају неће спречити једновремено развијање стваралачке моћи, осећаја према бојама. » Форме, украса !.тд. Под вештим руковођењем добро спремљене учитељице деца неће изгубити ни једпог минута: код радова сасвим обичних ученице ће се посветити питањима хигијене, чистоће, намештања куће ; оне ће такође саме смнгаљатп, уносећи непрекидно нешто свога у рад, којим се занимају. Наставница ће са своје стране бдити, да и ова „забава" не дегенерише