Prosvetni glasnik

6 50 ПГОСИЕТПП гллпшк

да ће оне и сред нромењеннх иридика бити од добротворнога утицаја, као што су н досада помагале и оним наставнидима, и оним школама, за које нису могле имати званично зпачење. 1 Али ни то опет не значи, да оне овако дело, као што га сада Шајндлер спрема, чнне сувишним (као што ни обратно добре методике не чине инструкције непотребним), нпрочито кад оно тежи на то, да нађе п своје особено право на ностојање. Ово је код старога ирактпчара Шајндлера у томе, што више истиче чињенпце но припципе, внше посебно но ошпте, п што тпм хоће да да конкротну, верну слику правога поступања. у наставп. Тако ће ово дело бити реп<1ап(; знаменитом делу Баумајстерову (.4. ВаитеШег , НапсЊисћ с!ег ЕггЈећипдб ипс! 1Јц1ег1('ћ<;51ећге 1иг ћоћеге 8сћи1еп. Мипсћеп, Веск), које та пста пнтања расправља с впше теорпјскога, иринципског стојалигата. Осим тога разликоваће се од овога још и тнме, што нолази спецпјално од австријских прилика. Да дело, које тако дубоко залази у појединости, не може битп састављено од једнога или и само од неколика човека, сасвим је природно. И поуздан је знак, да ће дело заиста улазити у поссбне чињенице, што је не само за сваки поједини предмет одабран нарочити стручњак него је чак п у опсегу једнога нредмета рад подељен: тако нпр. латннски језик има не мање но десет обрађивача, један је само за Цицеронова нисма. Потпуно јс оправдан разлог за то: ни у једној струци не може впше иојединац — при садашњем обпму понекнх областн научних и нри њихову спецпалпзовању — савладати све делове тако, да би могао за сваки поједпни део наћи и развитп његов такорећи импнентни, унутарњи, адекватни метод(стр. 12). Први део овога замашног нотхвата садржава дпдактику у ужем смислу (кад буде читаво дело готово, с мотодиком свакога појединог предмета, биће то дидактика у ширем смислу). Дидактика у ужем смислу обухвата оне моменте у Формалном наставном поступању, који остају исти, како било да се мења наставни иредмет. Ту су дакле онп лоступци, који су заједнички за све предмете, они дидактнчкн задаци н дужности, који иодједпако вреде за све учитеље, где, углавном, нема разлпке, ко поучава и у чему поучава. Шајндлер находи, да је карактеристиком средњошколскога учитеља у његовом духовном квалитету, у научном, стручном образовању, задобивеном и пропшреном властптим паучним радом, на било то и у огранпченој области. Овим со разликује учитељ средњошколски од учитеља основних школа п од учитоља у стручним школама и стаје неиосредно уз учптеља университета. Стога одбацује Шајндлер све нредлоге, по којима би образовањо средњошколских учптоља требало одвојпти од унпверсптета, и но којима оно треба да будо задобивено у нарочитим институтима, где бп нревлађивало иедагогијско-дидактичка страна. Шајндлерово је гледпште сасвим тачно: научна сирема и даље научно усавршавање ујемчава методско и дидактичко усавршавање и главни је пзвор за ово. С том се његовом полазном тачком морамо иотпуно сложитн, јер метод зна добро, ко добро зна науку, и свака ће дпдактпка, која се не иримењује на потпуно савладано градиво, бити јалова. И учитељ основних школа мора добро познавати своје предмете, и он мора имати у ссби оне увежбаности н знања, која предаје (у нравом смпслу ове речи, ићег§ећеп шсМ уогкгадеп!), да би знао и мстоде којима се до њих долазп, учитељ средњих школа пак мора пх знати у

1 Порешто је пз тпх пнструкција и у нас саошптавано у >,Наставнику. ж