Prosvetni glasnik

40*

НАСТАВА И КУЛХУРА

601

морскнх шкољака по разним деловима Италије изазиваше пажњу посиатрача и мислиоца; тако да присталице Библије почињаху већ бринути, како ће тај Факт да доведу у склад са њеним тврђењем. Море је одвојено од земље трећег дана стварања, а животиње су створене тек петога дана. Ову је тешкоћу ваљало обићи. Обилазила се на два начина. Прво је било просто одрицање да су петреФакти негда били делови живих створова. Тада се за њихово тумачење прилазило разним хипотезама. Као, на пример, да у земљи има „пластичка сила", коју је још ТеоФрасго претпостављао, а која може мртвој материји да даје облике биља и животиња. Фосили су „играчка природе", „камење свога особитога рода" „Фигурисано" или „Формисано камење". Немогући да објасне њихов ностанак земаљским приликама, неки су га нисцн приписивали утицају звезда. Најзад се, онда као и много доцније, налазило писаца, од којих су једни тврдили да је сам Бог, а други да је Сотона пометао Фосиле у стене да њима збуњује слаби ум људски. 1 Наравно да је већина аутора ортодокснога а здравога разума тражила друго објашњење великог распрострањења Фосила, чије се нраво порекло није могло више упорно одрицати. То се објашњавало Но.јевим Потопом. Овај је био универзалан; у њему се све што је било жнво удавало, иа своје остатке, кости и љуштуре, оставило по слојевима земље, пошто се вода са ње повукла. Око овога тумачења скупила се у Италији читава школа иотоиоваца (дилцвијалиста ), која је за неко време превлађивала. Наравно, да ови људи нису знали како су многобројни, дебели и разноврсни фосилоносни слојеви, нити рачуналн да ли су се такви и толики слојеви могли иаслагати за сто педесет дана колако је Потоп Земљу покривао. Кроз цео 16-ти и 17-ти век и за време знатног дела 18. века трајале су ове трзавице у дискусији питања о пореклу окамењених животиња, и да ли се њихово лежиште може довољно објаснити Потоиом. Али тиме нећемо да кажемо да је то време једна тачно обележена нериода развића геолошке науке у Италији. И за њено време било је и врло тачних мишљења, а мишљења. заблудна појављивала су се и после казанога рока. Ни у нашој науци нису историјске периоде оштро омеђене; јер карактереи знаци једне периоде прелазе често и у следећу. При томе се у развићу науке дешава што и са природом. Јер, чак и периоде које се на Земљи сваке године стално понављају, и којима управљају закони математике и механике, одвојене су тачно само у календару; у ствари се никада не може поуздано одредити тренутак кад на пример, престаје зима, а настаје пролеће. У ране пролећне дане талијанске геолошке науке може се рачунати онај папред поменути дан из 13. века када је Ристоро д 1 Арецо

1 8. А. & е х к 1 е: Тће РоипАегз оГ 6ео1о^1е страна 46.