Prosvetni glasnik

622

ПР0СВЕТ1Ш Г.1ДСННК

историчари као Тукидид и Полибије учествовали су и у војничким и дипломатским пословима. Из характера потиче величина код песника и научника. Због овога смисла за државну заједницу, овога јединства и целине код старих, ми старофилолози морамо одржавати тесну везу са политичком исгоријом и државним наукама; са чистим естетисањем овде се управо нигде не пролази, још мање како ми се чини, но код модерне књижевности. Има један широк гранични појас, где филолози н староисторици морају заједно радити, и заједница у градиву и методама. често је тако тесна, да је могао да се изрече парадокс, да сгара историја припада класичном Филологу. Иза свега историског и личнога живота је нешто што је најстарије: велика област заједничке имаовине, која - осем језика — обухвата религију, причу и мит, нословичку мудрост и народне несме, обичаје, укратко она предања, која се обично називају уметничким изразом {<оШоге, што су га сковали инглески научници. Нема израђенога песништва и уметности, која би тако као грчка била прожета народним елементииа: већ Аристотел је увидео, да су нснознати импровизатори, иЈтовхедкИ^оРгес, спремали пут признатим песницима. Све главне врстс имају корен у култу и обичају. Аед (певач) ствара поједину песму, коју трсба ршести о дворској свечаности; али „дворска" појезија претпоставља свуда народно веровање и стара предања у иричама и бајкама. Долази време певача — рапсоди даље распредају конац. Најстарији музички агон, који се може доказати, везан је за погребне игре краљевских госнодара — тада се по.јављује Хесиод —, његова друга химна у теогонији слави грађанство и краљевство, и сељачки песник опевао је и отмене нородице. Демос своје пољске свечаности, месојеђе, има нијанке, скунове, нодскочице: на то се наслања већ стари Хесиод, овај чувар и умножач старе пословичке мудрости и творац календара; затим јамбограФИ и комичари. За дорску ратнпчку општину стваране су маршевске посме, и сиевови за буђење расположења; за млади племпћски нараштај одређу.је Теогнис своју појетску књигу ииструкција, која је, дабоме доста чудно, прерађена и проширена у књигу песама за невање на веселим седељкама (иемачкн: Копппегзђчсћ). Цео јавни живот као и свечаносги и радости породичне огледају се у спевовима Еолаца. Еулт хероја у Доњој Италији тражи обнављање јуначке ириче на хтоничко-дионисиским пролећним светковинама: Стесихор ствара своје баладе. И у Атпци из сиајања, на први поглсд чудиоватога, култа покојникаеа Дионисијевим култом произилазн трагедија. У свима овим случајпма у иитању је наивно даље обрађивање дотадањих заметака и подстицаја; најсјајнији иример за ову „народну уметност" јесте зацело атичка комедија, у чујем се облику огледају у појединосгима светковања атичкнх иесојеђа. То се мсња у почетку јелинистичкога доба. Тада се иочињу научно бележити пословице и народни обичаји