Prosvetni glasnik

настава и културл

623

(Аристотел, атидограФи, који су често п паремиограФи). И Теокриг свесно пазт[ на народну песму и њен стил; ко позпаје бапарске „8сћпа(Хаћир1*ег1". зна, да ми у Теокрита имамо, у њиховој основи, праве пастирске имировизације, Формално мало друкчије редиговане —• како се пкада могло иосумњати у то, мени је непојмљиво. Била је врло прнмамљива мисао да се уметнички обради народна песма са њеним носиоцнма и целим пределом, у ком јој је корен, Али овде није наиван развој већ свесно понављање народнога. Код Римљана, чија књижевност већ битно има школско порекло, ствар је иотпупо друкчија. Ипак нису само Плаутов језик и уметност засићени народним елементима, и код академски школованих песника, као што су Катул, Хорације и Овидије, то исто се износи на веома природан начин. Али колико се мало важности још једнако даје овим стварима! Шта знате ви о старој религијн, старим обичајима о светковинама, старој народној мудрости — запитајте се само. При свем том, почевши од ОтФрида Милера, нитав низ изврсних Филолога радио је на овом пољу, и то баш најбољи инајживљи: Велкер, Херман Узенер, Ервин Роде, Албрехт Дитерих, да споменем само покојне. Прави класичар, који нам .је иоклонио књигу о античком култу шуме и поља и о митолошким испитивањима, дошао је са германистичкс стране: он се зове Вилхелм Манхарт. Ове ствари —антички Фолклор можемо их назвати — од највећега су значаја за културу и књижевност, као што је грчка. Ми још нисмо на крају. Још нам остаје дивно поље античке уметности. Овде има дабоме неких погодаба. Пластичка уметност као и музика тражи сасвим одређену чулну обдареност. Њу нс можемо претпоставити управо код сваког. Али мета је посгављепа. Грци су с обзиром на осекаје били необично фипи и обдарени; могло би се готово рећи, ко до некога ступња није човек од очију, ко не уме уметнички гледати, тај би требало да размисли, да ли сме узети сгруку класичне Фииологије. Али пека је код некога уметнички смисао и заостао, — једно мора се тражити. Ви знате, код старих споменика не само да уметносг долази до својих права. да није било потребно везати се за принциие а 1а ГаН ропг Гаг4 баш с тога, што су имали јак уметнички живот, већ да је уметпичко дело било у исти мах докуменат за религиско осећање, за појетско предање, за све обласги живота, с којим је пластичка уметност исто тако била тесно везана као и песништво. Толико мора умети сваки видети, да сс стара уметничка дела могу схватити као документи живота. Ми позиајемо безбројне творевине античке архитектуре и иластике, и понеки ириватан човек има неколико умилних делаца старе ситне уметностн; ништа непосредније не говори ни лајику. Али оне умстности, која данас у модерном свету свира прву виолину, прилично је нестало не у њеној необичној теорији већ у њеним делима. Грци су,