Prosvetni glasnik

1П'0С13ВТНИ ГЛЛСНИК

I. Ко.јс место јој да.ти? Чи.м се .остави на страну питање о класичности и модерности, то питање може имаги само један смисао: не правећи раздику између старих књижевности, страних књижевности и националне књижевности, може се унитатшда ди је у механизму васпитања гдавна ствар књиЖевносг или наука? Хоће ди књижевна настава бити нридодата основној научној наставп, иди ће научна настава бити придодата књижевној настави, која би остада главни орган кудтуре. .Та сам стари нроФесор реторике, ади ипак признајем да могу врдо добро да схватим национално васпитање на научном основу. Не би ме изненадидо ако сила ствари на тај пут одведе нашу Демократију, и за то видим много раздога. Ако се та претпоставка оствари, очевидно је да књижевна настава може да узме особен карактер. У томе систему, књнжевне студије дошле би да подупру научну иаставу, бага у реду научне прецизнос/ги. Историја и Филозофија имаде би пре свега да буду побочнице чисгих наука; а ми, .јадни хуманисти и ретори, свргнути са нашег вековног досто.јанства главних проФесора, били бисмо само проФесори забаве и разоноде; ишли бисмо можда напред, ади свакако заједно са наставницима цртања и музике. Нага гдавни посао био би естетичка кудгура духа. Сва тежина образовања, суђења и свести пада би на природњака, на Физичара, на геометра, на историчара, на фидозоФа. А ми, литератори, са којих је скинута можда одвећ тешка одговориост, ми ћемо снасти, што .је ио ггекима наша нрава удога, на чисто књижевну наставу. Изучавање поезије, речитости, свију отмености духа и свију лепота стида, то би био наш једини предмет, и ми бисмо имали право да све потчинимо, да све жртвујемо образовању укуса. угдађавању осетљивости, распиривању маште. Пробудити смисао за уметност и естетичку радозналост код деце која су нам новерена, то би бида ева наша дужност и све наше старање. Тај систем је разуман, он је могућ. Некима ће изгдедати изврстан, некима рђав. У сваком слрчају он данас није остварен, нитије одмах ос/гварљив. Данас књижевност је, и можда ће за дуго бити, гдавна настава. Да се пренесе осовина наетаве није довољно додавати часове научпим иредметима и кресатн часове књижевне наставе. Треба променити методе научне наставе. Ја нећу себи допустити да издажем какво мишљење о стварима које су ван мојих знања. Ади сам сдушао људе од неоспорне стручности како жадећи се, објашњавају зашто су до сада науке код нас биде предаване као испитни предмети, а не као оруђа кудтуре. Дакле, књиже-вност остаје главни предмет. И то одређује дужност нас, проФесора књижевности. Ми носимо одговорност, свакако и