Prosvetni glasnik

241

дедикатних ироблема: вратити у правило очевидну новреду правила, осетпти погрешку у правиду на иетакнутом меету, једном речју чинити нове и личне примене општих принцина. Осредњи ученици су се задовољавали што су пацЈТИли срж доктрине и обичне примене, најбољи ученици су у томе налазили предмет за оштроумно вежбање и сталну ћроницљивост свога духа. Образовати укус, то је значило нешто, то је одговарало једном практичном програму васпитања; и билојепримењиво на разне узрасте ученика. Али данас, где је доктрина укуса? Укус је само једна Финоћа чула која разликује естетички карактер, то јест све везе између израза и идеје, подражавања и узора, дела и писца и средине, стилске сродности и супротности, организациони принцип облика и дела, душу која одређује све и намеће јој оно што ми називамо лепота или ружноћа, савршенство или недостатак, хармонија или несклад. Некада се добар укус предавао, затим је тражен у делима, данас се.ствара укус разгледајући и проучавајући дела. Некад а рггогг и догматичан, укус је данас постао експерименталан и релативан. То ће рећи да образовање укуса има да буде крунисање свега ваепитања, последња тековина младићева. Истрајати у нашој књижевној методи, која се састоји у томе што они који извесна дела нису ни видели говоре о њима, да они који нису могли учинити ни посматрања чине поређења, радити тако значи падати у жалостан „пситацизам". На матурским писменим задатцима види се како су несрећна деца накљукана Формулама Тена, Бринетјера, Фагеа, Формулама на брзу руку сажваканим и још не свареним. Када се већ не може ставити једна доктрина укуса у средиште књижевне наставе, потребно је оставнти да дете за дуго буде у непосредном додиру са делима, да прима и гомила сензације, не морајући да умује о њима. И очекујући касније доба када ће се моћи, без опасности да се учи само речима, изазвати га на размишљање о тим нагомиланим сензацијама, моћи ће се тражити од њега да говори мадо о ономе што је само осетило, давати други прецизнији и опипљивији циљ томе изучавању књижевних узор-дела, свакодневно читање које углађава његов дух неосетно, без Формула и дисертација. И који може бити тај опипљнви и ирецизни циљ ако не цнљ на који нам указује нотреба Демократије: образовапе смисла за истину, смисла за иравду и солидарност, грађанскога духа, Али како све то наћи у књижевности? Није ли химерично хтети извући из књижевних дела, ствараних ради давања извесног деликатног уживања, поуку коју она не садрже ? Очевидно је да књижевности ваља дати једну извесну деФиницију: видети у уметности, заједно са Толстојем, један језик, а у књижевности нешто друго а не лаку игру маште и облика, то јест гледати у њој људе који говоре шта су тражили од живота, шта су сневали о животу, који преводе на свој начин, просветни ГЛ.АСНИЕ, I књ., 3 св., 1913. 17