Prosvetni glasnik

348

иросветни гласник

слабе стране комнензују, те тестови у јакој корелацији испитују можда само једну страну интелигенције. Пре свега из самих експеримената не можемо увидети, да ли су поједини тестови у великој корелацији са саонтаном интелигенцијом (како ее она у животу јавља), која сама себи поставља проблеме. сама објашњава, сама иде напред, даље, не чекајући питааа као реактивна интелигенција у ексиерименту (стр 79). Критеријум за то морамо тражити изван експеримента — у оцељивању ученика од стране учитеља. За то, разуме се, морамо пре свега то оцењивање учинити поузданим контролним средством, аналисати учитељево поступање при оцењивању и утврдити зависност његовог оцењивања од познатог школског „ранга" (по оценама, стр. 79, 92). Овај ред (ранг) — по збиру оцена — постоји још у многим немачким школама. 0 њему се, колико је мени познато, код нас води рачуна само у Војној Академији. Учитељево испитивање интелигенције је у толико у преимућству, што почива на дугом и свестраном нознавању ученика. Али су учитељи врло различни и за то би за овај циљ ваљало употребити само психолошки нарочито образоване и способне учитеље. Из једне Бинеове анкете виде се све те разлике међу учитељима. Неки учитељи "виде интелигенцију у способности, да се скуин што веће знање; други је виде у живој и покретљиво.ј физиономији детињој; трећи у инипијативи и продуктивности при (слободној) игри; неки, опет, у брзини схватања, у способности решавања математичких задатака, у смислу за историјске мотиве и узрочне везе, у доброј ортограФијп, у изразитом читању, и т. д. Према своме схватању учитељи и сами стварају тестове. Бине врло фино критикује сва ова гледишта, нарочито оно, које у памћењу види интелигенцију (1а тепнпге ез<; 1а §гапс1е зшшШпсе <1е Гш1е1И§епсе); а и сам препоручује посматрање деце при игри (јер: еп с1азве Пз зоп4 ЛепаШгез раг 1а сИзсхрИпе. —Стр. 82). Штерн препоручује учитељима, да — не заборављајући општи карактер и прилагођавање интелигенције — испитују децу у најразличнијим ситуацијама и задацима. Пре свега треба се постарати за подједнаке услове, за хомогеност ученика; абнормне или знатно старије ваља искључити. Учитељи обично уређују децу у групе (на пр. врло високе интелигенције, добре, средње, мале, врло слабе); али при том понеког ученика, код кога се мора двоумити, учитељ произвољно ставља у једну од две најближе групе. За то те групе треба само нретходно да послуже, а после у свакој групи треба ученике уредити у једну скалу. Тако ће можда понеки ученик прећи из једне ниже групе у последње редове прве више групе. Ученицима од исте вредности треба дати нросечну вредност њихових места (на пр. 4 ученика: 5, 6, 7 и 8 добијају сви једно 5 —6 —)— 7 —8 место: — ј = о 1 / 2 ); не мора бити баш исто толико места ко-