Prosvetni glasnik

НАСТДВА И КУЛТУРА

363

ложење за. даљи развитак. 1 Овим наглашавањем даљега развитка духовних добара као да је иаговештено, да је продуктивни духовни рад највиша сврха свега образовања, које показује далеко изнад самога учествовања у већ стеченоме благу. А ступањ духовнога образовања не може бити подједнак за све људе, већ не и због различних склоности. Зато за моралну вредност није пресудан обим духовних интересовања већ енергија, са којом се она примењују на образовање властите нарави. 2 Овом последњом одредбом напред наведено, више материјално ограничавање сврхе образовања допуњује се једним Формалним појмом образовања. Често, дабоме без права, овај последњи је оглашаван као једино употребљив и могућан, јер је морално мерило на погрешан начин држано као једина мера вредности. Подлога овом погрешном схватању зацело већином је мишљење, да је етика једина наука о вредностима, која служи за основ педагогици. Садржајна вредност васпитних и наставних добара при том се савршено занемарује. Осем тога код чисто Формалнога појма образовања једва се показује могућно, да се области наставе на беспрекоран начин изведу из сврхе образовања. Такав покушај вазда ће на себи имати нешто усиљено, јер се опет сама страна Формалнога образовања сме употребити при одређивању наставних предмета; садржај изабранога градива бива поред тога увек као нешто више случајно, избор између материјала образовања, који је по себи Формално од подједнаке вредности, мора се чинити као самовољан, јер се из сврхе образовања не може узети критерија за одлуку. II Кад Вунт тражи опште хумано и национално образовање, тим самим указују му се главне области, на које ваља да се распростре васпитање. Најпре се издваја образовање за неки позив с тога, јер оно је баш то, у ком се разликују поједини људи, и тако после отпадања привреднога рада у најширем смислу остају религија, уметност и наука као три ступња духовнога интересовања са релативно општим значајем. Јер анализа психологије народа показује, да, ма где ми нашли човека, на свима ступњима развитка он се од околног света разликује религиски, уметнички и сазнањем, да се у овим трима врстама његова заузимања, положаја мора дакле наћи оно што је специфички и оно што је опште хумано у његовом духовном поступању. Ну у исти мах искуство баш у овим правцима показује се у еминентном смислу као социјално обрађено; заједница је претпоставка за постанак религије, уметности и науке; она је носилац њихова развитка. Отуда

1 ЕНпк II 3 , стр. 245. 2 ЕШк II 3 , стр. 240.