Prosvetni glasnik

366

ПРОСВВТНИ ГЛАСНИК

динда; школска обавеза у овом смислу потиуно је морална обавеза. Ну држава даље наравно има да надгледа ток образовања, њој сасвим уопште припада управљање наставом; отуда она има право надзора над приватним заводима за образовање. Ако појединад треба да се васпита за члана националне заједнице, пре свега ваља ставити два захтева за организацију наставе. Најпре породично васпитање, које је у једном погледу увек једнострано, тражи допуну, коју може дати само јавна настава. Остављајући на страну то, гато је ова с обзиром на целокупност подобнија за рад,. од ње особено полазе јака социјална дејства; појединац се овде навикава, да се осећа као члан целине и да заједничким смеровима потчињава своје. Јавна настава тако чини природну претегу васпитању у породици, које је првенствено индивидуално. Друго, за постанак друштва заједница неких духовних интереса јесте претпоставка, која се може остварити само неком подједнакошћу основнога образовања. Тако долазимо до захтева јединства школе. Ну овај захтев обухвата собом још много више него ону тежњу за једнакошћу Фундаменталнога образовања. Јер ако васпитање треба заиста да се могне назвати националним, онда се наравно при његовој организацији мора избегавати све оно, што би могло ма у ком правцу ништити или ометати стечено национално јединство. Отудаје нонајвише у интересу државе, ако она не доиусти, да религијске и социјалне супротности дејствују још и до у школу. Школа не сме бити једнострана сталегака школа нити конФесионална гакола, она мора бити једноставна гакола и у овом смислу. А опасност, да не ностане сталешка школа, може се понајбоље отклонити тиме, што ће се сва јавна настава од народне школе па до' университета давати бесплатно и што ће се пуштање на више ступњеве оброзовања учинити зависним једне од подобности. Одавде пошавши регаава се онда и проблем религиске наставе у јавној гаколи. Како, као гато је напред показано, религија има утврђен положај у систему опгате хуманога образовања, држава се наравно не може одрећи религискога поучавања, ако хоће да донста потпуно иде за својим задаћама, које су прописане сврхом образовања. Религиска настава има дакле ради државе своје место у наставном плану. Ну с једне стране држава нема ни најмањега интереса у том, да наређује, да се дајеједна одређена конФесионална настава, и да тако већ код младежи припрема дељења која могу бити само гатетна за национално јединство. Држава е тога може са своје стране као потребан саставни део наставнога плана нризнати само неконФесионалну религиску наставу и мора увођење у специ.јалну догматику појединих вероисповести оставити црквенским заједницама. Специјално у погледу на немачке прилике с правом се може тражити,