Prosvetni glasnik

НАСТАВА И КУЛТУРА

471

родног" порекла (узимајући ту реч у физичком смислу) и да их морамо проучавати као такве. Да бисмо продрли до најдубљих разлога овог отпора, можемо сравнити тобожњи „природнп морал к са ,природном религијом", јср има блиске сродности међу њима. Еолико је великих и племенитих људи, почев од XVIII века, налазило задовољсгва у томе да разликује религију од религија! На супрот историјским религијама, на супрот различности, необичности и страхотама њихових догми, обреда и митова, стављала се природна религија, зачета спонтано у души, разумна и благотвориа, исто тако проста као што су друге биле сложене, логична као што су оне биле апсурдне, мирољубива као што су остале биле крволочне, толерантна као тпто су друге биле суревњиве, једна, док су оне биле подељене. Волтер је истински веровао у ту природну религију. По њему, она је имала то преимућство што је била старија од осталих. Све друге религије биле су само изопачене слике оне праве, осуђене да ишчезну чим човечанство постане зрело и буде слугаало једино глас разума. Ово схватање очарало је многе духове, и ми лако погађамо зашто. Оно им Је допуштало да се без гриже савести оцепе од позитивних религија у које су престали да верују, а да инак очувају веома живо верско осећање, комеје „природна религија" пружала довољно хране. Она је објашњавала различност позитивних религија нарочитим историјским околностима, а јединство природне религије извесним склоносгима својственим једино човеку. А што се данас нико не усуђује да заступа то примамљиво об.јашњење? Зато што оно у ствари није ништа ни објашњавало, јер тобожња „природна религија" није ни издалека била оно што су замишљале њене присталице. Далеко од тога да представља суштину свега што је заједничко свакој религији ионаособ, она је била само један веома специјалан нроизвод ФилосоФСке мисли, у једном мааом делу друштва, у доба кад се уопште слабо веровало. У ствари, то је био европски монотеизам ранијих векова, сведен на блед и апстрактан облик рационалистичког деизма. Сваки корак напред у позитивној науци о религијама нримитивних друштава показао је све очевидније несклад између Факата и хипотезе о универзалности природне религије. Нема сумње да тај напредак у ироучавању не побија тврђења да у сваком људском друштву, како у прошлости тако и данас, има појава што се могу назвати „религиозним". Али међу тим сталним појавама извесно се не налази, као што су филозофи XVIII века замишљали, вера у једног „мудрог творца света", ни идеја „Провиђења", и .„Бога који награђује и кажњава". Ако је могућно издвојити елементе сталне и заједничке свима религијама, то ће се учинити не идеолошком анализом а рггогг, него пажљивим проучавањем онога што